Ori Lole biće krastavaca

Srbija je aktivna u oblasti politike za mlade od kako je Ministarstvo za omladinu i sport osnovano 2007. godine. Nacionalna strategija za mlade usvojena je 2008. godine, a nakon nje Akcioni plan za njenu implementaciju 2009. i Strategija za karijerno vođenje i savetovanje 2010. godine. Zakon o mladima koji je usvojen u julu 2011. godine, pruža odgovarajući pravni okvir za vladine prioritete i mere u ovoj oblasti. Do sada, širom Srbije uspostavljene su 132 kancelarije za mlade koje, u saradnji sa Ministarstvom, a formalno u okviru lokalnih samouprava koordiniraju implementaciju lokalnih akcionih planova za mlade.

Lepo zvuči. Posebno deo oko lokalnih kancelarija za mlade. Nažalost, i pored napora različitih entiteta da brigu o mladima na lokalnom nivou struktuiraju, ni posle toliko godina nema mnogo pomaka.

Ministarstvo omladine i sporta je u saradnji sa Nemačkom organizacijom za međunarodnu saradnju (GIZ) početkom 2012. godine objavilo Smernice za Primenu nacionalne strategije za mlade na lokalnom nivou – Standardi rada kancelarije za mlade i kompetencije koordinatora.
Nacionalna asocijacija praktičara i praktičarki omladinskog rada je organizovala međunarodni stručni skup: „Šta, kako, gde? – usluge za mlade na lokalnom nivou“ i izdala radni materijal za stručni skup: NACRT Prikaz praktičnih politika : „Usluge za mlade na lokalnom nivou“ .

Redefinisati šta je kancelarija za mlade, šta je  klub za mlade, njihove uloge i uloge svih aktera u implementaciji lokalne brige o mladima nije teško.  Dosta toga ima u priručniku OK zona mladih – Omladinski klub.  Teško je definisati šta su to bazične usluge za mlade na lokalnom nivou koje opštine nude mladima?

Dobra praksa nalaže da briga o mladima bude deo društvenih delatnosti. Da na tom nivou postoji službenik/ci (kancelarija za mlade) koji će raditi na uspostavljanju strukture, sistema, usluga i programa, procedura, umrežavanja i kooridnacije, i da postoji službenik/ci (omladinski radnik) koji će kroz različite forme (klub za mlade, prostor…) biti podrška, prilika i podsticaj za mlade.

Bazične usluge za mlade u mom Obrenovcu su daleko od strukture i sistema. Uvek je izazov međusektorska saradnja, odsustvo volje sa jedne strane i nedovoljno pritisaka sa druge. Unazad nekoliko godina uspeli smo da definišemo nekoliko programa:

program neformalnog obrazovanja

program omladinski fond

volonterski servis

program informisanja i savetovanja

 program Dobra praksa

program online i oflajn savetovališta

Nedostaju nam umrežene, dostupne i koordinirane usluge lokalnih odeljenja Nacionalne službe za zapošljavanje, Centra za socijalni rad, usluge Doma zdravlja…Struktuirana podrška, podsticaj, prilika, prostor..

Sve ovo može, i mnogo više i u drugim opštinama, ali toga u većini opština nema.

Poznato je da svaki poznatiji modni brend ima basic kolekciju. Imaju i sezonske kolekcije, ali svi znaju šta je basic kolekcija. Modni brendovi imaju bazične kolekcije, a opštine ne znaju šta su njihove bazične usluge za mlade?!

Moj utisak je da to niko ne zna. Nažalost, većina ljudi koji bi to trebalo, uopšte i ne razumeju o čemu se tu radi.
Najlakše je sve opisati poznatom narodnom izrekom: Ori Lole biće krastavaca.
Sve je od danas do sutra i uz pomoć štapa i kanapa. Praksa je da su ljudi koji su zaduženi za lokalnu brigu o mladima tu postavljeni ispred političkih partija, često je slučaj da sve partije iz koalicije imaju svog predstavnika, sve je na nivou aktivnosti od organizovanja akcija kićenja novogodišnje jelke do posete koncertima estradnih umetnika, budžeti opredeljeni za realizaciju lokalnih akcionih planova često odu u celosti samo na plate zaposlenih, većina tih ljudi nema sistematizovano radno mesto i radi na određeno vreme, često nisu kompetentni, a često ni dovoljno motivisani, konkursi koje raspisuje država najčešće podržavaju samo aktivnosti, retko razvojne programe…
Bez strukture, jasnih procedura, opisa poslova, definisanih programa i usluga, praćenja, vrednovanja….sve je na papiru i uz slogan “Ori Lole biće krastavaca”.

Znam da mnoge opštine nemaju novca. Ali znam i da dosta usluga može da se realizuje sa minimalnim sredstvima i da često nismo svesni sopstvenih resursa. Trebalo bi da se zna red i poštuju standardi. Ne bi trebalo da nešto postoji i da bude samo sebi cilj. Ako neko ne ispunjava uslove i standarde, onda i ne može da kaže da brine o mladima. Ali kako je i sa ostalim stvarima tako je i sa mladima “Ori Lole biće krastavaca”.

Briga o mladima košta. Hajde da stvari nazovemo pravim imenom. Mnogi donosici odluka misle da je to igranje i da se mladi zabave. Košta onoliko koliko želimo i stvarno hoćemo da mlade stavimo na agendu. Da nam mladi budu prioritet.

Često se pitam šta je sa svim tim ljudima, kako se neko ne pita šta konkretno imaju mladi ljudi od ovakve lokalne brige o mladima? Ne dežurni mladi. Svi mladi?
Ako propuštamo priliku da kažemo da je uzaludno stvarati servise koji su sami sebi cilj,  da na agendu stavimo mlade i brigu o mladima, da li to znači da smo se pomirili sa izvesnošću i da nas bole uši?!