Svilen gajtan u brobi protiv razvoja
Uvek mi je bilo smešno kada čujem da neko kaže: svilen gajtan. Onda sam porastao i razumeo da živim u zemlji u kojoj je svilen gajtan fundamentalni alat. Mi smo skolni revolucijama, a svilen gajtan nam dođe kao meko oružje. Koncept je jednostavan. Došlo je moje vreme, nismo u klasičnoj revoluciji pa da pucamo, nego kada je već moje vreme i kada se JA pitam, krećemo „Jovo nanovo“. Šta ćemo sa starom ekipom? Ništa. Svilen gajtan.
Posle rata uvek bude oštrije, ali vremenom se stvari svedu na bele rukavice i na snagu stupa svilen gajtan. Imam utisak da je tako već decenijama. Nije mi uopšte do ljudi koji su stradanjem izgubili neku poziciju. Sa druge strane uvek će postojati Jerotije Pantić, Vića i Žika. Više mi je do struke koja gubi integritet i ćuti računajući da će se obrnuti krug. Nažalost, gajtan sve stigne, i svi kad tad dođu na red. Velika većina toga nije svesna.
Kako da sačuvamo temelje i kakvu takvu strukturu, kako da napravimo atmosferu u kojoj će se koliko toliko osigurati da nešto što je dobro i što je radilo i ostane?
Svilen gajtan je najveći ubica institucionalne memorije.
Već decenijama oni koji donose svilen gajtan dolaze bez konsenzusa oko toga šta im je politika, bez dogovora oko osnovnih pravaca delovanja i sve se svodi na „JA politiku“. Uz urušavanje onoga što je bilo pre, svaki put smo ponovo na početku. Razvoj se svodi na nivo aktivnosti. Kao kada pred slavu svaki domaćin okreči kuću, a od poklona zanovi nešto u domu. Tako i mi samo krečimo i zanavljamo na foru. Dugoročno, dozidaćemo sprat ili zastakliti terasu.
To nije razvoj. Razvoj će doći kada naučimo da razdvojimo nivo aktivosti od nivoa razvoja i planiranja. Kada nosioci gajtana ostave ego kod kuće, ako već ne mogu i gajtan. Kada struka šlihtanje zameni integritetom. I kada se svi zajedno potrudimo da priznamo i podržimo ono što je stvarno dobro i što ima smisla i radi. Toliko neutemljenih kritika i napada na ljude sam video za poslednjih 20 godina, da svi polako postajemo botovi. Balans je uvek granica između dva sranja. Koštunica je primer čuvanja institucionalne memorije, ali lošeg balansiranja.
Struka se ne vadi na malu decu. Institucionalna memorija ne davi i ne jede.
Follow