Gde je publika u Obrenovcu?

Obrenovac, je jedan od onih gradova, u kome na kulturnim događajima uopšte nema publike. Nažalost, izgleda da to nije samo slučaj sa malim mestima, nego naša opština prati generalnu sliku.

Kako je tema kompleksna, zamolio sam nekoliko ljudi iz Obrenovca da daju svoj odgovor na pitanje: Gde je publika u Obrenovcu?

Ivana Janošević, direktorka biblioteke “Vlada Aksentijević” u Obrenovcu
Bolna tema za sve one koji ulažu napore da organizuju programe iz oblasti kulture! Čini se, s vremenom sve jasnije, da se sve manje mari za kulturu. Svi programi koje Biblioteka organizuje na jednak način se najavljuju, bez razlike. Ako za neke od njih publika uspe da bude informisana i prisustvuje u većem broju, onda se čini logičnim da mora znati i za one druge. Bez potrebe da krivicu ne prihvatimo, uverena sam da je publika pre sklona da okrivljuje druge. Svi se pravdaju nedostatkom informacija, vremena, obavezama. Mlaki i uobičajeni izgovori. U razgovorima za onima koji dolaze na naše programe, proveravali smo naše gledanje na programsku ponudu. Razgovarala sam i sa studentima koji uče u čitaonici, a ne ostaju na programima. Pitala koga bi voleli da vide. Nijedne ideje!? Ali su zato imali niz kritika kako nisu znali da se nešto dešava. Iskreno, sumnjam da bi i došli, čak i da smo došli po njih. Trudimo se da programi budu raznovrsni po vrsti (književni, filmski, izložbeni, muzički, dramski, tribine…), kao i za različite kategorije publike. Mišljenja sam da učesnici programa treba da budu ljudi od kojih se nešto pametno i smisleno može čuti, koji mogu s publikom da ostvare interakciju. Uvek smo spremni da izađemo u susret predlozima publike. No, najčešći je ishod – desetak ljudi u publici. Od njih, najredovniji su korisnici Dnevnog boravka u Obrenovcu. Pouzdano znam da ni u drugim sredinama nije ništa svetlija situacija. Čak i u onim većim, poput Beograda, Novog Sada i Kragujevca, publika nije mnogo brojnija. I to za programe koji su za publiku besplatni. Za organizatore često ne. Poražavajući su mi bili i rezultati ankete koju si sprovodio kod mladih u Obrenovcu. Najsnažniji utisak su mi ostavili odgovori na pitanje koji kulturni sadržaji nedostaju. Uglavnom je pominjan muzički. Znaju li mladi da kulturu čini još nešto osim muzike? Zaključak bi bio da interesovanja nema. Svetli „primerci“ čine našu publiku. To su oni kojima nije teško da i van Obrenovca odu na programe koji ih zanimaju. Kako izazvati interesovanje? Priča o formiranju i negovanju publike jest ispravna i na duže staze može doneti boljitak. Do tad, nastavljamo da ljude obaveštavamo i lično za programe za koje smatramo da bi ih zanimali, trud da izbor i forma programa budu drugačiji, atraktivni, interaktivni. Ipak, ne možeš naterati nekog da dolazi ako ga to ič ne zanima. Mislim da smo delimično izgubili i stariju publiku, koja je često dolazila. To su oni kojima je odlazak na književno veče, predstavu ili izložbu uvek bila redovna društvena aktivnost. Vole ljudi da izađu iz kuće, vide se sa narodom, pogledaju i čuju nešto. Osetno ih je manje nego pre.

Kosta Milovanović, akademski slikar
Da, gde je obrenovačka publika koja voli kulturu?
Hajde da zaokružimo zašto je nema, čak i kada je program zanimljiv ili je važno videti ono što se prikazuje:

  1. Zato što je Beograd blizu, a u blizini velikog, malo drvo, kao što znamo, slabo raste.
  2. Zato što je nestao srednji sloj, a on uvek i svuda čini publiku koja prati kulturne događaje.
  3. Zato što sam se udala.
  4. Zato što igra Đoković.
  5. Zato što sam im sve lajkovao, a nisu me zvali na ivent.
  6. Zato što sam pored 152 TV programa i interneta naučio da budem gospodar sadržaja koji pratim, a nad eks katedra besedom nemam nikakvu kontrolu.
  7. Zato što danas svako ima svoju nišu. Došao bih na izložbu staroegipatske tatu umetnosti.
  8. Zato što su intelektualcu danas ostali samo prezir i eskapizam kao poslednje utočište dostojanstva. Ono kao lament.
  9. Zato što vi izgleda ne pratite vesti čim postavljate takva pitanja.
  10. Zato što bih bio bolji bubnjar od Mike Rčuma, samo kad bih znao da sviram bubnjeve. Ko je on?
  11. Zato što tu više nema ni b od srbstva.
  12. Zato što me je danas iznervirao gazda, pa sam zakasnio na drugi posao i sad ne mogu kući.
  13. Zato što nemam sa kime da idem. Najbolji prijatelji su mi se odselili.
  14. Zato što je nekoliko njih stavilo šapu na kulturnu politiku Obrenovca i sad bih ja trebala da svojim prisustvom tome dam legitimitet? Svašta.
  15. Zato što nisam ni znao da je to bilo. A došao bih. Da imam kintu.
  16. Zato što kod kuće imam bolje tehničke uslove nego obrenovačke javne ustanove.
  17. Zato što su prave stvari odavno napisane, naslikane i snimljene.
  18. Zato što nemam prevoz.
  19. Zato što tamo više niko ne ide.
  20. …………………………………….

Mirijana Lainović, nastavnica srpskog jezika i književnosti
Kultura je odraz života, a ne obrnuto. Kultura jeste esencija života i predstavlja primamljivu sublimaciju svega što život čini ali nije sam život, jer nije tako jedinstven i sveobuhvatan pojam. Kad kažete život mislite na suštinu svega što postoji, na sve, ali baš sve između početka i kraja. Kad kažete kultura mislite samo na ono što vi kulturom smatrate i volite. Pop kultura je nekome zanimljivija od hip hop kulture. Neko voli japansku kulturu, a nekom je američka baš cool. Neko osim srpske ne priznaje ni jednu jedinu. Jedna mu je sasvim dovoljna. Tako bar misli. Ljudi su rasparčali i iscepkali kulturu, često je ismevaju, ponižavaju, a u stvari je se pomalo plaše i zaziru od nje. Kao od neke stroge nastavnice ili brižne tetke. Nije kultura za mene, ja sam čovek običan, i to možete čuti. Dakle kulturna dešavanja, odlasci u pozorište, na izložbe, čitanje knjiga je za neobične. A šta će nekome taj cvet na reveru kad je bolje utopiti se u masu i biti poput svih. Ja tako imam problem kada nagovaram decu da idu u pozorište. ” Ja nikada nisam bio u pozorištu”, kaže jedan učenik i nastavlja ” Ja sam čovek seljak” . Drugi me ozbiljno pita:”Da li vi profesorka verujete da iko normalan ide u pozorište?”. Treći se smejulji postiđen nedoličnim predlogom. Ponekad radoznalost prevlada. Ljute se i zvocaju do Beograda u fazonu šta nam je ovo trebalo. I kada se svetla upale i glumci poklone, niko, ama baš niko nikada nije rekao da se pokajao. I svi su želeli da idu ponovo. I neka bude da mi se učinilo, da se posle prave važni i da im ne smeta što su bar malo drugačiji od većine. U tome je kvaka. Da bi vam neko ili nešto nedostajalo morate da doživite nešto lepo u vezi sa tim. A kako da to doživite ako ne znate o čemu se radi. Moj stav je da nije dovoljno samo objaviti da se negde nešto dešava, nije dovoljno čak ni pozvati. Poenta je povesti nekoga za ruku. Otac sina, nastavnica decu, momak devojku ( ili obrnuto) baba unuka…To je jednostavno jedina misija koju bi trebalo da imaju škole i institucije kulture – da mladi zavole kulturu. Ne znači da svi ljudi koji ne dolaze na kulturna dešavanja ne vole kulturu. Neki ne vole da šetaju. Neki imaju svoja kulturna dešavanja, u svojoj kući u nekom drugom gradu. Većinu mrzi. Većini nije stalo. Većina je izgubila poverenje u kulturu. Ako je neko to osmislio kao način da se kulturi oduzme moć, svi oni koji misle suprotno ne bi smeli da odustanu. Svi mi smo odgovorni što u našem gradu nema dovoljno publike na nekom kulturnom dešavanju. To znači da se ne trudimo dovoljno. Da smo sebični jer čuvamo kulturu samo za sebe. Da se hvalimo što nismo kao ostali koji idu tamo negde… Ja verujem da svaka misija daje rezultate. Kad tad. Da je borba za svakog Obrenovčanina na izložbi, u pozorišnij sali, na koncertu, važnija od nekih drugih borbi. Ne radi se samo o nedostatku novca, to u Obenovcu i nije uslov. Radi se o tome da ljudi ne znaju tačno o čemu se tu radi. Naše je da im objasnimo i pomognemo kao što je neko nama zar ne? Ne,  nismo mi krivi za to što se dogodilo, taman posla, ali je nama zapalo da to poverenje u kulturu povratimo. I kakav god ishod bude važno je ne odustati. A kako bismo to i mogli. To je naš grad.

Aleksandar Maksim Popović, pisac
Kako privući publiku na programe kulture?
Ovako postavljeno pitanje sugeriše delanje kao odgovor na izazov. Ako se pitamo zašto nema publike, svaki odgovor je samo akademsko razmatranje i objašnjavanje, ma koliko precizno tretirao fenomen.
Uže gledano, pojačati marketing napor (novi kanali pristupa potencijalnim posetiocima, pre svega, zanimljivije „upakovana“ ponuda (buđenje interesovanja, intrigantnost); šire gledano, treba razvijati (negovati, gajiti) publiku odnosno buditi interesovanje, što je dug i mukotrpan proces.
Ako se ovo pitanje gleda iz ugla ustanova kulture i umetnika (dakle onih koji stvaraju programe i učestvuju u njima), valjalo bi poboljšati rad u nekoliko segmenata (samo ću ponešto pomenuti, bez namere da budem sveobuhvatan):
1. Time se bavi posebna disciplina art marketing, i prvi u nizu odgovora na pitanje kako privući publiku, jeste: angažovati stručnjake! Alternativni način jeste održati radionice iz art marketinga i obučiti ljude koji će se baviti time na lokalnom nivou.
2. Napraviti medija plan; formirati mejling liste, koristiti društvene medije (mreže), imati stalna mesta za oglašavanje programa kulture (panoi u centru grada i većim naseljima koji služe samo za oglase iz oblasti kulture).
3. Poseban fokus trebalo bi da bude na školsku omladinu i zaposlene u prosveti (saradnja sa profesorima kojima su struka umetnički i humanistički predmeti: filozofija, psihologija, muzika, likovno vaspitanje i maternji jezik). Svuda van Beograda (a ko ne živi u Beogradu, živi na selu!) prosvetni radnici su nosioci kulturnog života, bilo kao publika, bilo kao stvaraoci kulturnog života. (Začudo, Obrenovac kao da je izuzetak od ovog pravila koje važi gotovo svuda u našoj zemlji!) Svakako bi valjalo predvideti neke benefite za one koji posećuju programe (kako za profesore (što već postoji u sistemu ocenjivanja rada profesora), tako i za decu (ocena više ili nešto što ne bi narušavalo postojeći sistem ocenjivanja)).
4. Ponuditi programe koji korespondiraju sa aktuelnim tehnološkim standardima (multimedijalni programi, uz video prezentacije, muziku, svetlo… Posebno, je zanimljivo on lajn komuniciranje tokom programa (neko sedi za računarom, objavljuje upravo snimljene fotografije sa događaja, „razgovara“ sa on line „posetiocima“ programa; mugućnost da se on line unapred postave pitanja, komentari). Ukratko, što neformalnije, pogotovu kad su u pitanju „klasični“ programi (književne večeri, otvaranja izložbi…)
5. Saradnja i koordinisano delovanje institucija kulture i organizatora programa. (U Obrenovcu, ovo je gotovo nemoguća misija!)
6. Pitanje prevoza iz seoskih sredina (Takođe, nemoguća misija!)
7. Pokušavati sa poznatim ličnostima odnosno uglednim građanima kao promoterima (ciljano za određene segmente).
8. Razgovar sa publikom pre i posle događaja. (Izjave posetilaca posle događaja su interesantan način promocije budućih događaja: „Kako Vam se dopalo?“ „Hoćete li doći na sledeću izložbu“ „Koga biste hteli da vidite, sa kim da popričate“… Kada se objavi nekoliko izjava sa fotografijama (npr. na Fejsbuku) ljudi počnu sebe da doživljavaju kao nekoga ko je važan; drugi se potom ugledaju na njih („Mika dao izjavu, dobio dvesta lajkova! A što i ja ne bih dao izjavu sledeći put?!“), jer medijska pažnja je svima bitna i retko ko joj može danas odoleti jer „biti poznat“ je postao uslov bitisanja.
Kako stupiti u komunikaciju sa publikom i privući je, to je večito „živa“ tema. Po mom uverenju, samo dugoročnim sistematičnim radom. Bojim se da nam nedostaje i orijentacija na dug rok i sistematičnost (a ni želja za radom nije posebno jaka). Kod nas je kultura i dalje polje na kome deluju entuzijasti „soleri“ umesto polje dobro umerženih i povezanih stvaralaca.

Jelena Vićentić, master likovni umetnik-slikar
Publike u Obrenovcu, nažalost nema. Nema je generalno. Možda medijski jesu (neki) događaji ispraćeni, ali gde je tu “publika”, pa ispred malih ekrana ne ispred platna, bine ili sl…To je po meni rijaliti. Naravno da nemamo publiku, jer se publika ugušila (čitaj između redova, lakše im je da ostanu ušuškani u svojim domovima, i da gledaju Staniju). A onda dolazimo do zaključka da i ne pogledaju reportažu ili najavu za izložbu ili neki bitan i dragocen događaj zbog npr. starlete koja se upravo ljubila sa nekim, jer to je bitnije dešavanje od izložbe neke tamo mlade umetnice. Kapiraš! Takođe, primetiš da ljudi ne kupuju više novine (npr. Politiku), pa da saznaju gde se šta dešava. Tuga je kada ti na sopstvenoj izložbi dođu samo rođaci i prijatelji. Ok, super, podržavaju me, to se od njih i očekuje, verna i lična publika, ali gde je javna publika? ?? Dakle, očigledno nemaju potrebu. Kultura je duboko sa obe noge ušla u grob… ostale su još ruke i glava da se bore protiv “Starlete”.

Branko Spasić, student istorije umetnosti i basista
U lutanju misli, i potrazi za rešenjem, stvari su se vrlo brzo svele na neomalterisane zidove. U hladnoj vodi zapušenog pisoara u kome je ovom društvu zabodena glava, naučili smo da glavu ne dižemo.
Sjedinjeni sa apatijom i serviranim, svaka crta amibicije unapred je osuđena na osude, a armirani šabloni diktiraju novu apatiju.
Obrenovac je mikro primer stvarnosti u kojoj elementarno razumevanje i empatija traju koliko i svest prosečnog čoveka na stanici koji se nervira jer autobus svakodnevno kasni, pa samim tim i on, a kada i stigne, zaboravlja na problem kašnjenja, bez ideje da može da uradi nešto u vezi sa prevozom;
„NEŠTO SE DEŠAVA“ Zagrebačkog „POLETA“ danas, i da se ponovo desi, ne bi probudilo više od malo onih koji su za vrednostima spremni i danas da tragaju.
Pre 35 godina ovim šinama putovali su ljudi danima, sa jednog kraja na drugi, da bi bili svedoci nečega što se i tada i danas činilo izuzetnim.
Izuzetno ni danas ne nedostaje, nedostaju ljudi.

dr Adam Crnobrnja, muzejski savetnik, Narodni muzej u Beogradu
Već gotovo dve decenije radim u muzejima, koji takođe bitku biju sa (uglavnom) malim posetama. I kada pomislim na Obrenovac, nameće mi se iskustvo koje sa posetama imamo i u većoj, prestoničkoj sredini. Povremene akcije dobre medijske promocije urode plodom, poseta se poveća na pojedinim izložbama, ali kratkoročno. Povećanje je tada jednokratno, i već na sledećoj, slabije reklamiranoj izložbi / ”dešavanju” poseta se vraća na uobičajenu brojku. Na sva zvona hvaljena manifestacija ”Noć muzeja”, za koju mnogi neopravdano smatraju da pokazuje ”kako bi mogli da rade i muzeji”, takođe je bivala jednokratna stvar, koja u Srbiji nije odigrala uklogu koju je imala tamo gde je i začeta, u zapadnoj Evropi. Ljudi su u toj noći hrlili na ”dešavanje”, a ne u muzeje, i naša istraživanja poseta pokazala su da Noć muzeja nije doprinela povećanju posete muzejima ostala 364 dana u godini. Što i ne čudi, jer Noć muzeja nije bila deo strategije rada muzeja, već akcija privatne umetničke grupe, usmerena ka zaradi. A pametni ljudi znaju kako se zarada pravi – daj ljudima ”ivent”, jer to je ono što razumeju, i to će konzumirati. Međutim, tako se ne pravi i publika. Stvaranje publike je dug i mukotrpan proces, jer konzumenta kulturnih dešavanja (koncerata, muzeja, izložbi, književnih večeri i drugog) treba odgajati i formirati, od malih nogu. Publika se formira tako što dete na posetu kulturnim dešavanjima i institucijama kulture navikavate od malih nogu, a da ste u tome uspeli možete smatrati kada prva generacija tako formirane publike počne da dovodi i svoju decu sa sobom. Tada već imate deo populacije u jednoj generaciji koja prepoznaje značaj kulture, i to sama prenosi na svoje potomke. To bi se zaista moglo smatrati uspehom, jer iza te, dolazile bi i sledeće generacije… Na prvi pogled se čini da je to isuviše dug i teško ostvariv proces, ali nije tako. Treba samo u jednom trenutku početi i ne stajati. Prvi put sam na tome u muzeju insistirao pre 17-18 godina, i svi su odmahivali glavom, mnogo je to daleko govorili su. A da li je tako bilo? Da se pre 17-18 godina krenulo raditi sa decom od 6-12 godina oni bi sada imali 23-30 godina, i neki bi već dovodili svoju decu na izložbe, koncerte, muzeje. Vratimo se sada Obrenovcu, i pogledajmo gde se u njemu moglo stvarati jezgro buduće publike? Konzumenti ”spore kulture” (izložbe osim na dan otvaranja, koncerti koji nisu rok i cajka, književne večeri, retke projekcije filmova otvorene za sve posetioce) u Obrenovcu su uglavnom ljudi od blizu 40 godina starosti pa naviše, i to jedan uski krug posetilaca. A mlađi? Kada pomislim na mlađe, a tu su i moja deca koja su još u osnovnoj školi, hvata me očaj. Šta je njima uopšte nuđeno, da bi saznali šta se sve može videti? Najpre je tu činjenica da je Obrenovac jedna od svega nekoliko opština u Srbiji koja nema svoj klasični kulturni centar, za svo građanstvo, sa programima za sve uzraste. Obrenovac zapravo nema ni jednu jedinu instituciju kulture koju finansira. Ono što zovemo Dom kulture zapravo je Javno preduzeće ”Sportsko kulturni centar”, u kome se par entuzijasta bori da bar nešto od kulture u njemu proguraju, ali bez mogućnosti da naprave godišnji program koji bi barem imitirao ulogu pravog kulturnog centra. Biblioteka koju nazivamo obrenovačkom u Obrenovcu jeste, ali je finansira beograd. Udruženja građana ne mogu adekvatno popuniti prazninu nepostojanja jasnog programa opštine na polju kulture, jer ona ne mogu imati celogodišnji program koji će stvarati sutrašnju publiku. Za to nemaju ni novca, jer jedina aktivnost lokalne uprave na polju kulture jeste posedovanje Komisije za kulturu koja razdeli određena finansijska sredstva, dovoljna tek da se kaže da je za kulturu nešto dato, i da niko ne dobije toliko da nešto može da dovrši kako treba. U moje vreme je postojala muzička omladina, išli smo na koncerte klasične muzike. U školama su postojali horovi i likovne sekcije koje su radile punom parom. Planski su u Obrenovac dovođene su izložbe određenih tematika i kvalitetne pozorišne predstave. Škole su ih posećivale organizovano. Na značajnije izložbe i u muzeje vodili su nas organizovano u Beograd. Sećam se i nekoliko organizovanih dobrovoljnih odlazaka na sajmove knjiga koje su nam škole priuštile. Naravno da se ne malo nas tada ”pelcovalo”, pa i nastavilo da posećuje mesta na koja nas je škola naučila. Škole i institucije kulture delovale su zajedno i smisleno. A danas? Deca u Obrenovcu dugo su odsečena od dešavanja u kulturi. Konzumiraju ono što im se nudi, a toga je malo ili nimalo. Kada se dokopaju Beograda konzumiraju uglavnom ono što je ”in”, jer para i vremena je malo, ne valja zaostati za trendom. I kako očekivati da će se u Obrenovcu u dogledno vreme stvoriti publika kulturnih dešavanja? U opštini koja, i pored insistiranja, zvaničnih dopisa i mnogih, potpisa ne smatra da je donošenje lokalne Strategije u kulturi vredno pažnje? Ne donosi se takva strategija zbog mene ili meni sličnih već, između ostalog, i da se za 10 ili 20 godina ne bi ponovo pitali ”zašto neka kulturna manifestacija u Obrenovcu nema posete?”. Ali, Obrenovac je unekoliko i posebna sredina. Najveći deo stanovništva ne bi da talasa, ne bi da se zamera, dobro je kako je. Mi smo mali, kraj velikog grada. Prespavaćemo ovde, napuniti stomake, a ko baš pati ”za kulturom”, eno mu Beograda. A da li baš mora tako? Javnost cele Srbije se pre par dana zatalasala zbog Kulturnog centra u Požegi. Nekome je tamo do toga stalo, pa se pobunili, taj kulturni centar zaista dobro radi. Požega je 2011. imala 13.000 stanovnika, Obrenovac preko 70.000. Oni imaju kulturni centar do koga im je stalo, mi nemamo ništa. Pa da se pitamo opet zašto imamo problem sa publikom?

Marija Vuković Biserko, istoričarka umetnosti i urednica likovnog programa JP SKC “Obrenovac”
Određivanje pojma likovne publike u Obrenovcu veoma je problematično. Stručnu publiku bi činili kulturni radnici, umetnici, kustosi, studenti umetničkih i humanističkih nauka, kao i poznavaoci i ljubitelji umetnosti. Publikom u širem smislu nazivamo sve zainteresovane građanke i građane koji dolaze na izložbe, učenike, studente i ostale posetioce galerija i muzeja. Obrenovačka publika je prilično heterogena, a umnogome zavisi od ponude likovnih izložbi i umetnika-izlagača. Pokazalo se kao pravilo da ukoliko izlaže lokalni umetnik Galerija bude izuzetno dobro posećena, često publikom koja inače ne posećuje druge galerijske programe. Ukoliko pak izlaže umetnik koji dolazi van Obrenovca, onda je mali odziv lokalne publike. Čini se da je građanstvo Obrenovca nezainteresovano za likovne programe, iako je ponuda relativno kvalitetna. Podsećam da je Galerija JP SKC jedini galerijski prostor u Obrenovcu, i kao takav u programskoj politici realizuje ne samo umetničke, već i istorijske, arheološke, dokumentarne, amaterske i izložbe dečijeg stvaralaštva. Možda je razlog slabih poseta izložbama blizina Beograda i kvalitetnijih likovnih ponuda, ili je problem u lošem marketingu i propagandnim aktivnostima. Za sada najredovniju publiku predstavljaju učenici, korisnici Dnevnog boravka i zainteresovani umetnici. Dok ne stvorimo bolje uslove za izlaganje i ne uradimo profesionalizaciju galerije i kulturnog centra ostaje nam da kreiramo novu publiku kroz različite vidove neformalnog i formalnog obrazovanja, a postojeću publiku da negujemo kvalitetnijim ponudama programa. A to je teško postići u uslovima u kojima sada radimo i funkcionišemo.

Andrija Despotović, sociolog, antropolog, kustos saradnik na zaštiti kulturnog nasleđa u Narodnom muzeju u Beogradu
Prema istraživanjima koja smo koristili u procesu izrade Lokalnog akcionog plana za mlade opštine Obrenovac, Obrenovac je malo specifičan zbog svoje pozicije i blizine Beogradu. To treba uzeti u obzir kada razmišljamo o publici ovde, zato što je jedan deo publike (bilo koje
) razapet između Beograda i Obrenovca.
Takođe, dok smo radili Lokalni akcioni plan za mlade opštine Obrenovac uočljivo je bilo (prema prethodnim istraživanjima, ali i prema saznanjima do kojih smo došli ad hoc) da mladi smatraju da:

  1. Nema dovoljno sadržaja koji bi oni hteli da vide
  2. Nema dovoljno mogućnosti i podrške da se neko kreativno iskaže
  3. Postojeći sadržaj nije dovoljno vidljiv

Prvi navedeni stav je opšte mesto i obuhvata i kvalitativan i kvantitativan utisak – nema dovoljno događaja i nema dovoljno događanja koja su zanimljiva različitim i specifičnim potkulturama mladih.
Druga tačka se odnosi na sve one mlade koji bi hteli da deluju u lokalnoj zajednici, a koji su često obeshrabreni nedostatkom mogućnosti i podrške. Podrška je ovde ključna stvar, jer sam primetio da se mladi često plaše da rade nešto korisno, kreativno i ispunjavajuće zbog toga što to nije popularno ili odobreno od strane nekog autoriteta (društva, roditelja, nastavnika…). Mogućnosti su pre svega logističke, ali dosta znače. Ono što tu može da se uradi je da se stalno ohrabruju mladi da se iskazuju na razne načine, da im se nude različite kreativne “venues” kako bi dopreli do što većeg broja mladih.
Treće. Ovo se tiče marketinga, tj, nedostatka istog. Reklame na televiziji Mag, lokalnoj štampi i radiju jednostavno nisu vidljive, jer mladi ne koriste te medije. Socijalne mreže su dobra stvar, ali tu treba voditi računa da se ne ode u spam, zato što to ljudi automatski ignorišu. Na pripremama LAPa, imali smo dosta ideja od strane mladih po pitanju ovoga, od nekih formalnih oblika (reklame na bilbordima) do gerila marketinga i slično.
Za kraj, kao laik mogu da vidim da u Obrenovcu nema nikakve scene ni za šta, sem možda za pozorište mladih (donekle). Razlozi za to su svakako dublji i širi od lokala, tiču se cele zemlje, ali eto, valja imati i to na umu.

Marija Medenica, glumac Srpskog narodnog pozorišta
Publika se stvara. Neguje, održava, vaspitava. Obrenovac nema pozorište. Zato nema publiku. Dolaze nam rođaci da nas podrže. Ili svi pohrle da gledaju poznate glumce. To je neodrživo. Kuća se gradi od temelja. Ne može publika da ima potrebu da ide u pozorište, kad nadležni ne oseća nasušnu potrebu za istim. A pozorište je ono što odvaja grad od palanke. S druge strane, Lazarevac se izborio za to.

Nekoliko ljudi nije stiglo na vreme da pošalje odgovor, a neki su hteli da ostanu anonimni.
Njihov stav se može sažeti u nekoliko rečenica: publika jako teško izlazi iz kuće za sve programe (programe kulture, sporta i političke skupove). Razlozi za to su:
1. prevelika zauzetost i zasićenje svih generacija – od najmlađe do najstarije i kontra od toga
2. malodušnost, razočarenje, apatija. Odvajaju se od televizora/kompjutera samo kad su jako lično zainteresovani za neki program – ili kada nastupa njihovo dete/unuče, ili kad su bili angažovani na neki način u organizaciji/realizaciji nekog programa ili kad su naterani od strane stranke.
Informacije o programima su dostupne, kada su zainteresovani, nađu način da se informišu.

Kao zaključak može se konstatovati da se u našem Obrenovcu niko organizovano ne bavi proučavanjem kulturnih potreba i navika građana, niti organizovano radi nešto u vezi sa stvaranjem nove publike. Poslednjih nekoliko godina realizovano je nekoliko istraživanja, što svakako nije dovoljno za ozbiljnije bavljenje pitanjem razvoja i negovanja publike. Potrebno je temeljnije pristupiti istraživanjima koja bi doprinela kvalitetnijem kreiranju programskih ponuda, radi zadovoljavanja različitih ukusa i interesovanja u oblasti kulturnih i umetničkih sadržaja.

U Obrenovcu ne postoje mehnizmi vrednovanja i praćenja rada aktera kulturne scene, sem formalnog usvajanja planova i programa i izveštaja o radu JP SKC Obrenovac od strane odbornika i to jednom godišnje.

Informisanje publike je pojedinačno i sporadično i niko na vreme ne publikuje mesečne programe kulturnih dešavanja.

Može se konstatovati da škole imaju veoma važnu ulogu u podsticanju učenika da na kreativan način koriste svoje slobodno vreme i da je važno obezbediti kontinuirano partnerstvo različitih subjekata i činilaca iz javnog i privatnog sektora. Sa druge strane može se konstatovati i da je uloga medija jednako važna.

Lokalni mediji moraju da imaju posebnu odgovornost kada je oblast kulture u pitanju, jer nije dovoljno puko prenošenje informacija o kulturnim događajima, nego i razvijanje kritičkog stava i podsticanje umetničkog promišljanja onoga što se odvija u kulturnom životu opštine, što će sve doprineti dodatnom animiranju nove publike.

Na kraju, u odsustvo strateškog promišljanja, u Obrenovcu forsiramo nivo aktivnosti umesto nivoa razvoja i planiranja. Zatečeno stanje posle 2000 – te godine se godinama gura pod tepih i ništa se strukturno nije promenilo. Formalno se kroz budžet opštine Obrenovac izdvaja dosta novca za programe, ali realno to nije novac za programe. Promišlja se i o novim objektima, od bibliotke u zgradi starog Sreskog suda u Obrenovcu, tzv. „Ribice”, gradske galerije u zgradi stare opštine do renoviranja bioskopa Palež. Zgrada Sokolskog doma je rekonstruisana, rekonstruiše se i matična zgrada tzv. “Doma kulture”, a publike nigde nema. Zamišljam situaciju da imamo sve te objekte, silne kvadrate, a da nemamo ljude i novac za programe.

Rešenje je naći meru. Očigledno da kvdarati nisu dovoljni. Ima različitih modela od slovenačkih Omladinskih centara, do modela alternativnih društvenih centara koji funkcionišu po principu komenadžmenta ili “pumpa naša, lopta vaša”. Dosta opština i u Srbiji ustupa napuštene javne prostore, od kojih građani uz podršku zajednice prave sjajne kulturne centre.

Dok to ne dočekamo, sadašnje stanje podseća na staru baku koju je pregazilo vreme. Ima blizu 90 godina, ne čuje dobro, nikada nije gledala televiziju, čitala knjige niti slušala radio, a ni ne zna šta je internet.  I danas kada sa svog sela dođe u grad, ništa joj ne drži pažnju sem štrikanja. Tako i mi, 2016. godina, a mi štrikamo.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *