Da li su deca u Obrenovcu gladna?

Danas  sam ponovo posetio kasarnu „Bora Marković“ u Obrenovcu, objekat koji se posle poplave koristi za prihvat onih koji još ne mogu da se vrate u svoje domove. Uslovi su više nego loši, što je slika i prilika svih kolektivnih centara svih ovih godina u Srbiji.

Opština Obrenovac, iako nije nadležna, pokušava da popravi stanje. Obezbeđeni su električni šporeti za grejanje gotovih jela, kada ih ima. Tu su i lokalni volonteri i pokušavaju se obezbediti minimalni uslovu za život. Ima dosta izaova i uopšte nije lako.

Za više od 400 ljudi svakoga dana obezbeđena su tri obroka, piće i sredstva za higijenu.
Izazov je što su sva tri obroka konzerve i tako već tri meseca. To važi i za decu koja borave u kasarni.

Devojke koje su radile sa drugarima u kutku za decu u obrenovačkoj kasarni kažu da nikada nisu radile sa tako gladnom decom. Da su njihovi cteži najlepšeg mesta na svetu, crteži na kojima je hrana.

Sa druge strane u hotelu Obrenovac, gde je smešteno oko 200 ljudi, obroci, piće i sredstva za higijenu nisu obezbeđeni. Na njih imaju pravo samo oni koji to pravo ostavuju preko Crevnog krsta.

Pored tih 600 ljudi, dosta ih i u svojim poplavljenim domovima. I među njima ima dosta onih koji su ostali bez svog biznisa, svojih poslova, poljoprivrednih proizvoda i sada su srećni ako dobiju i konzervu.

Ne krivim sistem. Sistem nema adekvatne mehanizme i kapacitet da reaguje.
Ministarstvo zdravlja je u nekom trenutku procenilo da kuvanje obroka u prihvatnom centru nije bezbedno po zdravlje ljudi i to je tačka koja je svima omogućila da se kriju iza nadležnosti.

Razmišljam šta pojedinci mogu da urade da u Obrenovcu deca ne budu gladna. Na primer vojnici u kasrani koriste mobilne kuhinje i imaju kuvana jela. Kako možemo organizovati slične kuhinje, kako preuzeti odgovornost za bezbednost hrane, kako….i tako u krug. Ko će prvi da zagrize? Neko nema šta, a mi imamo.