Šta mlatiš, kada država ima većih problema
U ponedeljak nam je u gostima u Obrenovcu bio Filip Vukša.
Momak koga nazivaju herojom ulice. Mladim volonterima iz Obrenovca je govorio o svom aktivizmu i kako se bori sa sistemom.
“Želeo bih da ljudi postanu svesni da i od njih zavisi u
kakvom ce društvu živeti i da treba da pomognu koliko
mogu. Kada bi svako ko vidi banderu koja ne radi ili mesto
na kom treba da bude posađeno drvo prijavio taj slušaj
inspekciji, živeli bismo u jednom drugačijem svetu.”
Filip Vukša, dvadesetogodišnji student
Negde tamo gde sistem funkcioniše, gde državni službenici pošteno i odgovorno rade svoj posao, Filip bi sigurno imao manje “posla”. Nažalost, u našoj Srbiji, gde sitem ne radi, aktivni građani imaju pune ruke posla.
Aktivni građani su za mene heroji današnjice. To su ljudi koju mogu doneti promenu i dovesti do razvoja. To su ljudi koji će počistiti svoje dvorište, srediti oko svoje zgrade, inicirati postavljanje klupe, zasaditi drvo, očistiti grafite u liftu, prijaviti neki komunalni problem….to su ljudi kojima je stalo do kraja. Stalo im je i to će i praktično pokazati. Akcijom, ne rečima.
Sa druge strane, nažalost, naša zemlja je prepuna ljudi koji ne samo da neće ništa učiniti, već će moje heroje i kritikovati, omolovažavati, sputavati, uradiće sve kako bi umanljili njihov značaj i vrednost.
Najčešćca rečenice koju čujem u tim situacijama su:
Šta mlatiš, kada država ima većih problema?
Kojim se trivijalnim stvarima bave dokoni ljudi, a bitne puštaju niz vodu i da prođu tek tako?
Stvarno veliki problem!?
Da li to što kod nas ima većih problema znači da niko ne treba da se bvai manjim?!
Da li to znači da bi svi trebalo da se bavimo samo velikim stvarima?
Da li to znači da neko ko je inicirao rešenje nekog komulanog problema bilo da je to postavljanje poklopca na šahti, postavljanje stubića kako bi se zaštitila zelena površina ili uređenje trotora, misli da su to i najveći problemi našeg društva?
Upravo mislim suprotno, valja misliti veliko, ali učiniti bar malo.
Pokušavam da razumem ovu pojavu kod nas. Ne znam ni kako bih je nazvao. “Dežurni drugari”.
Imam utisak da su to isti oni ljudi koji neće platiti ni kartu u gradskom prevozu, da su to isti oni koje će gunđati i psovati kada im stigne kazna za prekršaj u saobraćaju ili za nepropisno parkiranje.
Filip je za mene sa druge strane. Evo kako govori:
Nedavno sam negde napisao da mi je pun telefon komunalnih problema.
Imam fotografija nepropisno prakiranih vozila, ugaženih zelenih površina, mesta u drvoredu na kojima nedostaju stabla, uništenih trotoara, neuređenih zelenih površina u centru grada…
Znam da sistem ne radi. Znam da opštine i gradovi nemaju razrađene mehanizme da sami reaguju, a tek nemaju mehanizme koji će ih naterati da reaguju po prijavama građana. Znam da postoje različiti servisi građana za prijave komunalnih problema i znam da ne rade. I ja se pitam šta rade sve te službe i inspekcije od komunalne inspekcije do komunalne i saobraćjane policije? Bio sam i član Saveta Mesne zajednice u kraju u kom sam odrastao i za nekoliko godina nismo uspeli da postavimo žardinjeru na jedno parking mesto preko koga je u međuvremenu izgrađena pešačka staza. Sa druge strane znam da ima i primera dobre prakse.
U nedelju 21. aprila 2013. godine u periodu od 14 do 14:20 h sam ispred zgrade u kojoj stanujem fotografisao desetak automobila koji su i pored saobraćajnog znaka vozili putem koji ide kroz dečje igralište. Podelio sam link sa fotografijama i ovim statusom:
Bahati vozači voze preko igrališta u Obrenovcu. Molim komunalne insprektore, komunalne i saobraćajne policajce da reaguju. Dovoljno je zatvoriti ovaj put sa jedne strane jednom žardinjerom i gotova stvar.
i naravno dobio komenatre koji inspirišu 🙂
Evo fotografija i ovde, pa sami prosudite da li je ovo u redu.
Još jedom molim komunalne insprektore, komunalne i saobraćajne policajce da reaguju. Dovoljno je zatvoriti ovaj put sa jedne strane jednom žardinjerom i gotova stvar. Dežurne drugare molim da pokušaju da razumeju kada ja već pokuašavam da razumem njih 😉
Follow