Tihi dolazak: Kada radnici postanu komšije

U Obrenovcu danas žive i rade ljudi koji ne govore srpski, koji slave druge praznike, koji nose drugačiju hranu u kutijama za ručak. Viđamo ih u prolazu, ponekad u autobusu, češće u fabričkim krugovima. Ljudi iz Indije, Šri Lanke, Nepala… Do juče gotovo nezamislivo. A danas – realnost koja se širi, bez velike najave, bez ijedne rečenice u gradskim i opštinskim planovima.

Rade, ali ne žive sa nama. Prolaze, ali ne postoje u pričama koje sami o sebi pričamo. A pitanje koje visi u vazduhu više nije: da li će ostati?
Nego: šta će biti kad ostanu?

Kad prestanu da budu radnici i postanu – ljudi
Njihov život počinje kad smena stane. Grupe muškaraca sede ispred smeštaja, uglavnom u industrijskim zonama. Ponekad prošetaju do marketa, ali retko gde zastanu. U parku ih nema. U bioskopu, kafićima, na zborovima – takođe ne. Čitav jedan život teče paralelno sa našim, ali se skoro nigde ne dodiruje.

Šta jedu, s kim razgovaraju, kako izgleda njihova nedelja, praznik, bolest, tuga? Ko im prevodi kada dobiju uput za lekara? Kako preživljavaju zimu u tuđem gradu gde niko ne zna njihovo ime?

I šta će se desiti kada ti ljudi – koji nam sada samo „pomažu da fabrika radi“ – požele da dovedu porodicu, da deca krenu u vrtić, da se neko zaljubi, oženi, dobije državljanstvo?

Migracije kao avans
O ovome se priča kao da se pojavilo odjednom. A nije. Migranti koji su bili u Prihvatnom centru – oni koje su mnogi doživljavali kao “teret” – zapravo su bili avans. Najava onoga što sledi. Ti ljudi su pokazali da će sistem jednog dana morati da se nosi sa onima koji dolaze – bilo da su u prolazu, bilo da ostaju.

A sada imamo novi avans: ovi današnji radnici su najava sledeće faze. Ljudi koje ćemo morati da uvozimo. Jer naši odlaze. Region se ispražnjava od mladih, obrazovanih, fizički sposobnih. Popunjavaju mesta po Nemačkoj, Irskoj, Austriji. A kod nas – praznina.

U ovom trenutku, u jednom gradu sa manje od 70.000 stanovnika, procenjuje se da strani radnici već čine blizu 5% stanovništva. I to više nije privremeno. To je nova struktura grada.

Izazovi koje ne smemo gurati pod tepih
Ovo nisu teorijska pitanja. Ovo je scenario koji je već odigran u drugim gradovima sveta. I ako ga mi ignorišemo, biće to isključivo naša odgovornost. Šta vidim kao buduće izazove:

• Kulturna distanca i prihvatanje. Predrasude nisu nestale. Prihvatanje koje sada postoji zasniva se na tome što „rade“, „ne smetaju“. Ali to nije integracija. To je samo privid.
• Infrastruktura zajednice nije spremna . Ni za naše ljude nema dovoljno. Još manje za neke nove koji će ovde poželeti da ostanu. Gde će živeti? Gde će im deca u vrtić? Ko će ih lečiti?
• Jezik i obrazovanje. Šta će biti kad u odeljenju sedne dete koje ne razume srpski? Kada učiteljica ne zna ništa o kulturi iz koje dete dolazi? Ako ne pripremimo sistem, nema razumevanja ni na jednoj strani.
• Radnička prava i eksploatacija. Ako zatvorimo oči pred mogućom eksploatacijom, stvorićemo dve klase: one koji mogu sve i one koji nemaju ništa. To nikad ne prođe mirno.
• Promena identiteta grada. Obrenovac više nije ono što je bio. I pitanje je – hoćemo li se držati mitova ili ćemo graditi novi, otvoreniji, pametniji identitet?

Obrenovac može da ostane samo mesto proizvodnje i tranzita. Ali može da postane i laboratorija budućeg zajedničkog života. U trenutku kada je politička situacija uzavrela, kada su podele u društvu duboke, jasno je da se ovakve teme ne mogu nametati na silu. Možda ih čak nije ni moguće otvoriti u ovakvom ambijentu. Ali to ne znači da ne postoje. Niti da neće doći na red. U mnogim razvijenim državama — u Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj — iskustva sa integracijom stranih radnika pokazala su koliko je važno reagovati na vreme. Tamo gde su zajednice kasnile s razumevanjem, s planiranjem i uključivanjem, došlo je do podela, getoizacije, nerazumevanja, pa čak i radikalizacije. I dan-danas se ti problemi prenose iz generacije u generaciju.

Zato ovo nije pitanje samo da li smo spremni, već i da li smo voljni da učimo na tuđim greškama. Za sada, dovoljno je da ovu temu ne guramo pod tepih. Da je zadržimo u svesti, kao nešto što nas tek čeka.
I da se, kad budemo kao društvo spremni, setimo da je sve počelo – tiho.