Da li je država najbolji poslodavac?

Upravo sam odgledao sjajan promo video o beogradskom preduzeću Noredus koje se bavi računarskim tehnologijama, prvenstveno razvojem igara za društvene mreže kao što je Fejsbuk.

Video mami osmeh sa jedne strane, dok sa druge strane nameće pitanje gde radimo, ako uopšte radimo? Drugim rečima, šta radnici očekuju od preduzeća i kada će za njega reći da je dobar poslodavac.

Life at Nordeus 2.0

U ovom kontekstu mene zanima javni sektor.
Ne mislim na proizvodnju gde su plate male.
Ne mislim ni na one koji jedva čekaju da se “uhlebe” u javnom sektoru.
Ne mislim na one koji uopšte ne razmišljaju šta i koliko od njih zavisi.
Ne mislim ni na one koji misle da platu primaju samo zato što ujutru dolaze na posao, a ne zbog učinka i rezultata.

Mislim na one vredne radnike iz javnog sektora. Razmišljam koliko vaspitača radi sa koliko dece i u kakvim uslovima? Koliko medicinskih sestara radi sa pacijentima i u kakvim uslovima? Koliko učitelja, nastavnika, ljudi po različitim službama od lokalnog do republičkog nivoa.

Šta sve te ljude motiviše da rade više, da prave promenu, da budu efikasniji, ljubazniji, vedriji…?

Mislim da su i zaposleni u javnom sektoru radnici kao i svi drugi i da i oni onda imaju pravo na dobrog poslodavca.
A taj poslodavac je ova naša država u pokušaju, male organizacije, kolektivi i službe,  koje nemaju nikakav plan napredovanja zaposlenih, ni jedan struktuiran program obuke, nema transparentnog motivisanja….

To je taj famozni javni sektor, za koga će većina reći da u njemu baš niko ništa ne radi.
A da li je stvarno tako? Većina će prokomentarisati nerad, a retko ko će pohvaliti rad. Svakako da treba osuditi  fotografiju službenog automobila punog kupusa, ili kada se zaposleni za vreme radnog vreme šetaju,  idu na pijac ili kod frizera, kada su neljubazni ili neefikasni. Ali sa druge strane treba i pohvaliti. A pohvale obično završe u knjizi utisaka bez ikakvog efekta.
Nije ovde reč o fliperu, kvalitetnoj kafi ili bilijaru, reč je vrednovanju, motivisanju, besplatnom čaju, novom računaru, novoj stolici, prilici da se zaslugom napreduje…

Da li je realno očekivati slične uslove kao u Noredusu, više se ne moramo porediti sa stranim preduzećima, u našem javnom sektoru?
Ok, znam i ja da nije.
Ali onda nemamo pravo da očekujemo da nam država bude efikasna. Ako najbolje ne motivišemo dovoljno, oni nikada neće kazati da je javni sektor dobar poslodavac.
Ostaće nam ljudi ispod proseka od kojih nije realno da očekujemo previše.

Sa druge strane, ta “sigurnost” koju pruža javni sektor je često kočnica razvoja mladih ljudi. Mladi ljudi često nisu dovoljno hrabri da izađu iz te zone komfora, stagniraju i na kraju završe kao i ona većina koja je došla tu zbog “uhlebljenja”.

Na toj liniji i pojedinac, a i država treba da budu hrabriji. Pojedinci da se odvaže i odu, a država kao poslodavac napusti populizam i napravi ozbiljne korake u zadržavanju i motivisanju svojih radnika.