Komšije ili susedi

Pre nekoliko meseci mladi iz Obrenovca su u okviru programa Otpakivanje, imali priliku da posete Bujanovac. To je bila uzvratna poseta, jer je nekoliko nedelja pre toga grupa mladih iz Bujanovca bila u poseti Obrenovcu.

U prvi mah, ništa se značajno nije desilo. Sjajna prilika za upoznavanje mladih iz dva grada jedne države i razmena iskustava i ideja.

Koliko je to veliki događaj ustvari bio, najbolje ilustruje činjenica da je toliko teško bilo naći mlade ljude koje će roditelji pustiti da putuju u Bujanovac, da se spisak putnika menjao iz dana u dan, pa na kraju i na dan samog putovanja.

Trudim se da razumem strah roditelja.
Znam da dosta ljudi uopšte ne zna gde se tačno nalaze Preševo i Bujanovac ili veruju da se te opštine nalaze na Kosovu i Metohiji. Slične komentare ljudi iz mog okruženja slušao sam pre nekoliko godina kada sam se spremao na put od desetak dana u Preševo. Svi imaju u glavi te nesrećne godine.

Ali neću i ne mogu da razumem insitucije.
Zar njihova obaveza nije da spreče pogrešne predstave o drugim etničkim ili verskim grupama? Zar nije najbolje i najlakše integrisati decu i mlade?

U Bujanovcu u šest osnovnih i jednoj srednjoj školi ima više od 6.000 učenika, dok je u Preševu u osam osnovnih i dve srednje škole više od 7.000 učenika. Mi smo ih zatvorili dole bez udžbenika na maternjem jeziku, bez realne mogućnosti da studiraju u Srbiji, bez učešća na školskim takmičenjima, bez ekskurzija po Srbiji itd.

Mi sa njima i oni sa nama nemamo nikakvih dodira i saradnje. Postoji samo strah. Ne znam da li je reč o strahu od neprijatnosti, od verbalnog maltretiranja ili je nešto krupnije u pitanju. Znam da su važni prvi koraci. I vidim ih u nekoliko tekstova ili priloga, aktivnostima organizacija civilnog društva, ali ih ne vidim tamo gde bi prvo trebalo da ih vidim.

Naša država Srbija forsira kolektivnu amneziju

Kako nam je u našem dvorištu, tako nam je i sa komšijama. Postoji samo strah. Ovih dana smo svi zajedno gledali te mučne slike u vezi sa Srebrenicom. Svega ima samo nema konsenzusa. Nema ga ni među ljudima iz istih organizacija, čiji članovi bi trebalo da dele iste vrednosti. Konsenzus nemaju ni ljudi sami sa sobom. Koliko god se neko isticao kao “borac za ljudska prava” na kraju padne kod prebrojavanja žrtava, šta bi bilo da nije bilo toga ili na pričama o pravednosti i kako samo nama sude i sl.

Istinsko suočavanje sa prošlošću u regionu ne postoji. Kvaka je u tome što nijedna država u regionu ne smatra sebe poraženom. Nismo ni svesni da svi zajedno slavimo poraze. A poraz je sjajan alat koji pomaže izgradnji istinske demokratije.

Kako da se suočimo sa prošlošću kada deci u osnovnoj školi svaka država šalje različitu poruku. A poruka je tako jednostavna i trebalo bi da bude ista. Zločina je bilo na svim stranama i dužnost svakoga je da nikada ne dozvoli da se ti zločini ponove.
Nama u Srbiji nedostaje konsenzus među političkim elitama, u oblasti medija, obrazovanja, ali i konsenzus oko pravnih posledica. Ključ je u odbacivanju nacionalizma. Ne postoji “naša prošlost”, jer većina ljudi se ne identifikuju kao “Mi Srbi”. Besmisleno je da jedan radnik iz Paraćina, bude odgovoran za ono što je uradila jedna domaćica iz Vranja. Nije realno očekivati da on oseća stid zbog njenih postupaka. On nije imao nikakvog uticaja na nju. Nije izabrao da se rodi u Paraćinu, niti da bude deo ovog apstraktnog koncepta koji se zove narod. Nije mi racionalno da neko govori o kolektivnoj krivici, ali mi je itekako racionalno da stvari zovemo pravim imenom.

Ne slavimo svoje poraze. Hajde da damo šansu mladima. Hajde da razvijamo programe razmene i međusobnog razumevanja. Hajde da krenemo iz našeg dvorišta. Jug nas zove. Posle ćemo lakše i sa zapadom.

Tekst je doprinos inicijativi za osnivanje regionalne Kancelarije za mlade po uzoru na Francusko nemačku kancelariju za mlade, čije osnivanje na više frontova zagovaraju različite organizacije civilnog društva iz zemlje i regiona. Osnivanje kancelarije najavio je i premijer Republike Srbije.