Koliko su mladi iz Srbije konkurentni na tržištu rada

TV je uključen/upaljen, kanal B92, ide Utisak nedelje. Ton je utišan, kao i obično na “teveu”.
Na društvenim mrežama gomila komentara, podrške ili hejta. Izgleda da je tema obrazovanja u Srbiji. Vidim, gost je i ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.

Malopre čitam vest “Zašto nas neće nemački poslodavci?”i setim se kako sam na nedavnom odmoru, posmatrajući radnike u metrou, razmišljao koliko su mladi iz Srbije konkurentni na tržištu rada.

Kada ste sa hotelom negde na predgrađu evropskih metropola, imate priliku da iz prve ruke vidite multikulturalnost. Nisu goste iz Afrike i Azije te zemlje primile prevashodno iz ljubavi, svakako je na prvom mestu razvoj i potreba privrede. Ali kada su već tu, valja omogućiti i socijalnu i svaku drugu integraciju novih stanovnika Evrope.

Posmatrao sam te ljude i stekao utisak da preko 95% njih rade neke jednostavne i malo plaćene poslove. Kada smo krenuli na let, vozili smo se i noćnim busom i u njemu smo bili jedini iz Evrope.

Ali to što smo iz Evrope nam nikako ne bi pomoglo da budemo konkurentni na tamošnjem tržištu rada. Pitao sam se šta bi neka prosečna mlada osoba iz Srbije sa svojim formalnim obrazovanjem mogla ovde da radi? To je mlada osoba koja redovno ide u školu ili na fakultet, redovno uči, odgovora/polaže ispite i kao i većina “nema vremena za neke vannastavne aktivnosti”.
Jednostavno će završiti školovanje, dobiti diplomu i neće imati posao.

Alternativa je EU. Ali kako u EU kada ništa ne znamo?
Da li prosečna mlada osoba sa diplomom neke srednje škole ili fakulteta iz Srbije stvarno zna nešto praktično?

Nažalost, moje iskustvo govori da ne zna ama baš ništa. Sve se svodi na klasično bubanje knjiga koje u proseku imaju po 300 strana, položi se ispit i za dve nedelje prazna glava.
Obavezne prakse se realizuju samo na papiru i od praktičnog znanja nema ništa.

Ista je situacija i sa zanatlijama, jer su naši hvaljeni majstori otišli u penziju ili nisu živi, ali i sa diplomcima, izuzev onih koji nisu prosek i koji su manjina, a opisani su u tekstu “Studiram i bole me uši”.

Mislim da su nam predškolci i osnovci iz nižih razreda koliko toliko konkurentni i u koraku sa drugarima iz Evrope, viši razredi osnovnih škola, srednja škola i fakulteti, toliko naprave razliku, da nisam siguran da bi mladi ljudi iz Srbije uspeli da sa svojim zanjem i veštinima koje su stekli o struci za koju su se školovali mogli da rade bilo kakav posao.
Nemam predlog, samo tužno konstatujem ono što već svi znamo, a to je da nam je obrazovanje baš nazadno, da obrazovanje nije usklađeno s potrebama domaćeg tržišta rada i da nema prilika koje obezbeđuju sticanje radnog iskustva.

Voleo bih da je istina da generalizujem. A voleo bih i da se svako od nas pita da li mu je  formalno obrazovanje kroz koje prolazi dovoljno i šta će sa njim sutra raditi. Od čekanja da se reforma desi nema ništa. Reforma je proces i još mnogo generacija će se školovati po ovakvom sistemu.
Voleo bih da svako pronađe jednu priliku godišnje za svoj lični razvoj, a ne da pod izgovorom nemam vremena, stagnira i sutra se probudi u svojoj ili nekoj drugoj zemlji sa utiskom da je džaba išao u školu.

 Tekst se ne odnosi na aktivne mlade ljude opisane u tekstu “Studiram i bole me uši”.