Obrenovačka pisma iz tuđine

Odliv mozgova, ne znam ko je smislio tu kovanicu, uopšte mi se ne sviđa. Ustvari ne slažem se ni sa opšteprihvaćenim stavom da je to nešto jako loše za Srbiju. Činjenica je da živimo na periferiji civilizacije, i da su nova znanja i novi razvoj upravo uvek dolazili od ljudi koji su to donosili sa strane.  Verujem da svako treba da ima priliku da ide, živi i radi gde god misli da treba i da je najbolje. To je individualna stvar. Ničiju sreću paščad nisu pojela.

A onda sam pre nekoliko dana pronašao podatke na fotografiji iznad, pa ih uporedio sa zvaničnom statistikom, konsultovao se sa prijateljima i zaključio da je procenat naznačen za Srbiju tu negde oko 10%. Prođite kroz vaš razred iz osnovne škole, pa uporedite koliko ljudi je ostalo, koliko je otišlo. Sve me to podstaklo da ponovo razmišljam o različitim razlozima zašto ljudi napuste svoje mesto rođenja.

Kako bi stekli realniju sliku, pitao sam direktno nekoliko prijatelja i poznanika: “Zašto si otišao/la iz Obrenovca i da li imaš neke planove, snove o povratku? “
I evo njihovih odgovora, pisama iz tuđine.

Isidora Marković, baletski igrač, Nemačka
Odgovor na pitanje zašto sam otišla iz Obrenovca nema mnogo veze sa tim šta Obrenovac nema već sa tim šta svet ima da mi ponudi. Ja sam već upisom u srednju baletsku školu u Beogradu na neki način otišla. Moj odlazak iz zemlje je bio 2013. kada sam imala 17 godina. Kao ambiciozna tinejdžerka shvatila sam da beogradaka pozorišna scena nema šta više da mi ponudi, a što bi za mene bio izazov. Živim u Nemačkoj već skoro 6 godina i dolazim u Srbiju dva puta godišnje. I dalje su mi najbolji prijatelji Obrenovčani i jako mi nedostaju. Svaki put kada putujem negde probam da uhvatim malo čari tog mesta i polako gradim sebe, sa srpskim pasošem, nemačkom vizom, i željom da budem građanin sveta, a ne jedne zemlje.

Srđan Srđenović, direktor fotografije, snimatelj, USA
Zašto sam otišao, mislim da je moja priča malo drugačija, 2017. godina poslovno mi je bila najbolje godina do tada, učestvovao sam u stvaranju 5-6 dugometražnih igranih filmova, tv serije “Nemanjići”, nekako posle 14 godina u ovom poslu stvari su se konačno stabilizovale. Moji kratki igrani filmovi osvojili su veliki broj nagrada po raznim festivalima… prosto i jednostavno, male su šanse da bi 2018. bila bolja da sam ostao. Smatram da velike životne promene treba praviti kada dođe do tog trenutka. 18. januara sam sleteo u Čikago, i krenuo celu priču iz početka. Prvih par meseci sam proveo učeći osnovne životne stvari, zvučaće smešno ali morao sam čak da pitam ljude da mi pokažu kako se sipa gorivo na benziskoj pumpi. Posle par meseci sam krenuo da tražim poslove, prvo sam snimio jedan kratkometražni igrani film, to mi je bio poznat teren. Neverovatno sve poslove sam našao preko oglasa, nešto što mi se nikad nije desilo u Srbiji, stopa nezaposlenosti u Americi je 4%, šok nastaje kada ti stranci koje si sreo u radnji nude posao posle neobaveznog razgovora. Prvi veći klijent je bio AirBnB, posle toga je usledio Hyatt, posle uspešno odrađenog promo videa za Hyatt Regency Mccormick Place, angažovali su me da snimim 45 Hyatt hotela u Americi, ove godine uspeo sam da snimim 10-15 iskreno više ih i ne brojim, čak sam dobio i priliku da snimim i brend video i reklamu za Hyatt korporaciju. Nije stvar u novcu, to nije ono što me pokreće, volim svoj posao zbog toga sam ovde. Da li planiram da se vratim, Obrenovac je najlepši grad na svetu, volim svoje, a poštujem tuđe, ali grad čine ljudi, da li ću se vratiti zavisi od toga da li ću imati kome da se vratim, pola moje generacije se već odeslilo, a druga polovina to planira u skorijoj budućnosti.

Saša Cvijetić, Heilbronn, Nemačka
Posle ratnih dešavanja i čestih selidbi Knin, Beograd, Leskovac, Priština, Beograd, 1997. godine dolazimo u Obrenovac gde sam živeo do leta 2015. godine. Sticajem okolnosti imam dvojno državljanstvo SRB-HR. Od 01.07.2015 god. ukidaju se vize za rad u Nemačkoj. Napuštam dobar državni posao u Protent-u. Ja sam u Nemačkoj istog dana i istog dana nalazim posao u firmi za montažu skele. Nedugo posle toga, dolazi i supruga koja takođe odmah nalazi posao. Ubrzo pronalazimo stan i kreće život iz početka po ko zna koji put. Uređena država i ide sve nekako kako treba. Posle kratkog vremena dovodim kod mene još četiri drugara, stvaramo ambijent kao da smo u Srbiji. Igramo svaki vikend čuvenu Dalmatinsku igru Bolote, svako od njih pronalazi poslove. Stiče se utisak “KAKO ŽELIŠ TAKO ĆE TI BITI”, imaš mogućnosti da radiš i stvaraš koliko ti treba. Tako prolaze 3 godine. U međuvremenu smo dobili dete, rodio se ovde u Heilbronn, grad blizu Stuttgarta, ja sam našao bolji posao u firmi za elektro instalacije. Planove o povratku nemamo (ne bi da ponavljamo greške naših starih koji su radili takođe u inostranstvu i sav novac ulagali u tadašnju Jugu.) Za Obrenovac sam i dalje vezan privatnim poslom i deo porodice i prijatelja živi u Obrenovcu. Moji motiv za odlazak iz Srbije: potpuna samostalnost (nemam pojma koja stranka vlada gradom)! Šalu na stranu, sistem je uređen tako da ako poštuješ pravila nemaš brige za budućnost. Supruga je trenutno na porodiljskom i prima 80% svoje plate godinu dana, dečiji dodatak je 220 eura i pokriveno je celo školovanje. Svako ko završi školu ima sjajnu perspektivu. Ukratko kako želiš tako će ti biti.

Neda Stamatovski, New York, USA
Slažem se da svako ima pravo da ide gde hoće, ali razlog zbog kojeg sam ja otišla je jer za mene nije bilo budućnosti u Srbiji. Ekonomska, politička i socijalna slika u Srbiji je ultra mračna, a da ne pominjem zdravstvo. Ne postoji nikakva budućnost osim ako nisi politički angažovan. Iako sam već dugo van Srbije, moja cela porodica i puno prijatelja živi u Srbiji jadno i bedno i bez posla. Nemoj misliti da je lako ostaviti svoj ceo život i doći u nepoznatu zemlju, govoriti strani jezik i pokušati da ostvariš konekciju sa ljudima koji te gledaju kao stranca, jer to jesi. Srela sam puno ljudi, naših, a i iz drugih zemalja koji su isto kao i ja stranci u ovoj zemlji i svi imamo ista iskustva. Ja bih volela da sam mogla da ostanem u svom gradu, a ne da isčupam svoj ceo život i probam da napravim nešto za sebe 5 hiljada milja daleko od svega što je bio moj život. Dakle, da sumiram, nemam snove o povratku, jer u Srbiji nema nikave budućnosti ni perspektive, dok u Americi uvek ima posla za onog ko hoće da radi. I pored toga što je teško stvarati život od nule u Americi, to je mnogo lakše nego sedeti u Srbiji gde je zdravstvo u raspadu, nema posla i nema ekonomije i nema ni sadašnjosti, a kamoli budućnosti.
Dakle, živim u Americi, u državi New York, u gradu New York, borough Queens. Radim kao administrative assistant and receptionist u pediatrijskoj ordinaciji. I konstantno kupujem Plazmu i burek.

Srđan Premović, Barselona, Španija

Ako bih morao na najprostiji način da objasnim zašto sam otišao iz Obrenovca moj odgovor je da nisam imao vremena za usporenu tranziciju društva u kojem nisam umeo da se “snađem”, u kojem su važila neka “burazerska pravila” pod kojima niko normalan ne želi da provede ceo svoj život. Umesto da menjam sistem koji sam i pokušao da menjam kroz institucije, otišao sam u sistem gde su pravila jasna i ista za sve i kada si u takvom sistemu i znaš sta želiš da radiš i kako onda samo i uradiš, ne treba niko da “pogura”, da “završi”, da “protera” itd . Da dam jedan praktičan primer zašto sam otišao iz Obrenovca, tada se 200 glasova na lokalnim izborima iz MZ Trstenica vrednovalo više nego završen fakultet i svakodnevni rad na terenu, za mene je bilo neprihvatljivo da prihvatim takav sistem vrednosti. Ovakvih primera je bilo svaki dan na svakom koraku i onda dođe taj dan kada kažeš meni je ovoga dosta i ne prihvatam da živim ovako. U Obrenovcu redovno pratim šta se događa preko interneta i YouTube kanala RTV Mag i manje više vidim da su i dalje “u priči” isti ljudi koji su i bili pre nego što sam otišao. Ne kažem da su ti ljudi loši, naprotiv o mnogima imam izuzetno pozitvno mišljenje ali činjenica da se “vrte” uglavnom isti ljudi kao i pre 10 godina znači i da su mladi i dalje “na čekanju” i da su i dalje budućnost kao što sam i ja to nekad bio, ja nisam hteo da čekam pa sam se odlučio da odem. O povratku ne razmišljam ne zato što ne volim svoj grad i svoju zemlju, naprotiv uvek sa ponosom kažem da sam iz Srbije i da sam iz Obrenovca. Ne razmišljam o povratku zato što ne želim da mi deca odrastaju u društvu gde je sramota učiti i imati dobre ocene, gde su starlete i mangupi uzori omladini, ne želim da mi treba veza u starosti za eventualne zdravstvene probleme koji će sa godinama doći, ne želim da mi za sve treba “veza”, itd. Želim da živim u društvu koje ima izgrađene sisteme vrednosti i gde pravila i zakoni važe za sve, a ne samo za neke. Na kraju da rezimiram, otišao sam zato što nisam hteo da zauvek budem budućnost nekog društva u kojem mladi nikad ne postaju sadašnjost, otišao sam i ne planiram da se vratim ali to ne znaš i da svakodnevno ne mislim o svom gradu gde sam proveo mladost, igralištu u Posavcima gde sam zavoleo košarku i nekim meni dragim ljudima za koje znam da se svakodnevno muče, a kojima svima na žalost ne mogu da pomognem.

Živim i radim u Španiji i bavim se privatnim biznisom i osnivač sam međunarodne košarkaške akademije koja se zove Europe Basketball Academy. Sa mnom takođe rade Obrenovčani moj brat Goran Premović, Bojan Trbojević i Ivan Sinjkević. Klijenti naše firme dolaze iz više od 100 zemalja iz celog sveta kod nas u Španiju na usavršavanje. Više od 300 igrača iz naše akademije je potpisalo profesionalne ugovore širom Evrope, a najugledniji Američki univerziteti svake godine dolaze kod nas u Španiju kako bi igrali sa nama utakmice i skautirali naše igrače. Sve je ovo možda moglo da zaživi i u Obrenovcu da mi je tada kao mladom i ambicioznom čoveku pružena podrška, ali to je sve šta bi bilo kad bi bilo.

Zdravko Varagić, lekar, Beč, Austrija
Za vreme studija bavio sam se između ostalog i naučno-istraživačkim radom, koji je nudio pored već interesantnih studija, potpuno novu dimenziju u načinu razmišljanja i pogleda na medicinu. U medicini kao i svakoj drugoj egzaktnoj nauci, sve se bazira na studijama i dokazima, tako da odgovor na mnoga interesantna pitanja može dati samo dobro osmišljena studija. Kod nas je nauka zbog već poznate teške finansijske situacije na samim marginama, tako da su i mogućnosti u istraživanju zbog limitirane tehnologije, nedostatka instrumenata, materijala itd., naročito u prekliničkim studijama, jako ograničene… to je bio jedan od prvih razloga koji su me naveli još u toku studija da razmišljam o nastavku obrazovanja u inostranstvu. Drugi razlog je bio nepotizam tj. zapošljavanje preko veze. Jako mali broj odličnih studenata (sa prosekom preko 9) je uspevao da ostane na fakultetu tj. u centrima, gde je kakav-takav naučni rad bio moguć, a samo na osnovu svojih zasluga tj. uspeha u toku studija. Treći razlog, su bila primanja lekara, iako na kraju studija te davne 2006/07;) plate su počele da rastu, sticao se utisak da konačno kreće na bolje, osećao se (na trenutke) optimizam u vazduhu, koji je nažalost jako kratko trajao, ali to je sad neka druga tema. Po završetku studija sam se prijavio na civilno služenje vojnog roka u Domu zdravlja Obrenovac, gde sam imao priliku da vidim kako preventivna i primarna zdravstvena zaštita funkcioniše i koliko zdravstveni sistem “brine” o mladim lekarima tj. o njihovom daljem razvoju i usavršavanju. Celo to iskustvo pojačalo je već prisutnu želju za odlaskom na dalje usavršavanje u inostransvo. Prvobitna želja je bila da odem na doktorat, steknem odgovarajuće znanje i iskustvo i da se nakon toga vratim za Beograd. Odlučio sam se za Beč, delimično i iz privatnih razlog. Tražio sam aktuelne konkurse za “Ph.D-Studije” (čitaj doktorate), kontaktirao profesore iz oblasti koje su me interesovale… Na moju sreću relativno brzo sam dobio poziv da dođem na razgovor, da bi i ubrzo nakon toga dobio i mesto tj. plaćene doktorske studije na Medicinskom fakultetu u Beču, koje su počele samo mesec dana po završetku vojske. Nakon toga sam dobio i stipendiju Fonda za mlade talente. Interesovanje Fonda za mlade talente je trajalo prvih godinu, ili dve, kada su tražili da im podnesemo potrebnu dokumentaciju o položenim ispitima. Interesovanje je lagano jenjavalo, da bi završetak uspešnog doktorata fondu bio potpuno neinteresantan.
Posle doktorata, radio sam kao postdoc (asistent) na fakultetu, a zatim sam završio specijalizaciju za doktora opšte medicine, da bi nakon toga dobio i specijalizaciju iz ginekologije. I dalje živim Beču sa svojom porodicom. Trenutno radim na ginekologiji u Kliničkom centru u Beču. I da se vratim na tvoje pitanje, na koje sam već delimično i dao odgovor, trenutno ne planiram(o) da se vratim(o) u Srbiju zbog nestabilne politicko-ekonomske situacije, uslova rada, tu ne mislim samo na finansijsku stranu, već i na mogućnost, već pomenutog, usavršavanja i napredovanja u poslovima kojima se supruga i ja bavimo. Zatim zbog budućnosti naše dece i njihovih mogućnosti u jednom sređenom zapadno-evropskom sistemu.

Radomir Ivanković, Robotic Process Automation Developer, Berlin, Nemačka
Da bih normalno živeo, ono kako narod u Srbiji živi je sve samo nije normalan život. Ja sam se preselio u Berlin, i odgovara mi jer je ovde oko 40% stranaca. Postoje razne priče kako se samo radi, kako se ne izlazi, kako nema druženja… i bio sam skeptičan, sada znam da ništa od toga nije istina. Postoji mnogo, mnogo parkova za porodice i ljudi u Berlinu kada god je lepo vreme su stalno napolju, šetaju, izlaze i druže se. Jedna od stvari koja mi je smetala je putovanje za Beograd na posao, svi autobusi puni, put dugo traje. Prednost u Berlnu je ta što je cela država povezana vozovima, i ja idem vozom na posao, i daleko je brže, a kada se vozite u vozu ni ne osetite putovanje. Ima mnogo zelenih površina i veoma se vodi računa o zaštiti životne sredine čak i grad Berlin ima svoje filtere koji prečišćavaju vazduh na nivou grada, ukoliko je zagađenje veće od normale, grad Berlin može da dobije kaznu od Države Nemačke. Ceo kvalitet života je bolji, izračunata je potrošačka korpa i to su minimalna primanja. Ma šta svi pričali o skupoći stana, stan i nije tako skup. Ja plaćam moj stan 925 evra mesečno, ali nalazi se 8km od centra Berlina, imam 3 tržna centra u krugu od 800m, oko 10 velikih marketa, železničku stanicu, stanice za tramvaj itd, u cenu stana su uračunati svi računi, uključujući i kablovsku. Dakle kao da u BG živim kod Brankovog mosta, stan mi je četvorosoban. Koliko bi koštao stan u Beogradu u Brankovoj ulici sa sve računima četvorosoban? Pa tu negde oko 800-900e. Dečiji dodatak je 198 evra po detetu do detetove 27. godine, odnosno do 18. ako ne studira. Bilo koji državni univerzitet košta 200e po semestru. Želeo sam bolju budućnost za moju decu i zato sam otišao. Normalno je da na računu ostane novca od prethodne plate kada sledeća dođe, normalno se posećuju destinacije po Evropi, normalno je da kupite sve što želite… što u Srbiji nije normalno. Da se razumemo, nemaju ljudi ovde plate po 5000 ili 6000 evra mesečno, ne, ono što imaju je normalan život. Cene su iste ili niže nego u Srbiji, upređivali smo katalog Lidl-a, duplo je skuplje u Srbiji nego u Nemačkoj, a avionska karta Berlin-Beograd je 30ak evra, povratka 60ak evra…. Biram da bolje živim.
Da li imam snove da se vratim?
Vraćam se sigurno, svake godine na 10 do 15 dana, ali da živim ne. Ne smem da garantujem jer niko od nas ne zna šta nosi dan, a šta nosi noć ali u ovom momentu nemam želju da se vratim.
Moja želja je, kao što reče jedan doktor iz Bosne koji radi u Nemačkoj, da u jedan ili dva autobusa spakujem sve one do kojih mi je stalo i da ih dovedem ovde. Srbija je jedna prelepa zemlja, ali nažalost nije za normalan život, oni koji govore „dobro je meni i ovde“ ti ljudi nisu živeli u jednom normalnom sistemu.

Jotić Aleksandar, menažer, Peking, Kina
Trenutno radim u Pekingu kao menadzer u jednoj kineskoj kompaniji. Imam dvadeset osam godina. Na ovako krupan korak odlučio sam se pre nešto više od dve godine, a bio je prouzrokovan događajima nastalim 2014. godine. Svestan šta ovolika udaljenost nosi sa sobom, došao sam sa ciljem da vreme provedeno ovde iskoristim kako bih po povratku započeo “novi zživot” u gradu u kom sam odrastao. Rodni grad doživljavam kao člana porodice ili nekog bliskog; uprkos svoj svojoj nesavršenosti, voliš ga takvog kakav je. “Poštuj tuđe, ali ne daj na svoje.”

Ivana Jeremić, trenutno na master studijama Bečkog univerziteta, Austrija
Кad si mladi srednjoškolac ili student, veruješ da tvoje vreme tek dolazi. Još ako imaš sreće, pa nađeš posao pre završetka studija, drži te taj optimizam još duže. Vremenom počneš da primećuješ da je ipak nešto trulo u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, kao da ovde vlada neko drugo računanje vremena.
Nisam nikada maštala o tome da odem, maštala sam da će se ovde stvari promeniti. I menjaju se, ali nisam sigurna u kom smeru. Otišla sam zato što ne mislim da ja imam vremena da čekam da se desi čudo. Otišla sam jer sebe ne vidim u društvu gde je sve manje poštovanja. I upravo zato ne znam da li je realno da ću se vratiti. Ova sredina guši kreativnost i ne gledajući svoje postupke upire prstom u tuđe. Budući da često dolazim kući, mogu da uporedim način života tamo i ovde i za sada mislim da je moja odluka bila ispravna. Ne vidim sebe kao nemog posmatrača, niti kao poslušnog potrčka lokalnih preletača. Nisam tip kome je svejedno kako će izgledati naša ulica, selo ili grad i nije mi jasno zašto je ovde u svemu najvažnija šminka. Uvidela sam da su samo pojedinci spremni da počiste ispred svog praga.
Pitanje je ko i šta gubi i dobija kada pređe svoj kućni prag. Na ličnom planu je promena uvek dobra za upoznavanje i razvoj samog sebe. Mnogo je onih koji su otišli „na par godina“ i ostali zauvek. U tom smislu vidim Srbiju kao dugogodišnjeg gubitnika, kome se retko ko vraća. Ne verujem da će i najoptimističniji stručnjak koji se vrati pun znanja i iskustva iz inostranstva ovde biti prihvaćen raširenih ruku i imati priliku da to znanje primeni, jer je i dalje mnogo bitnije ko te šalje nego šta sa sobom donosiš. Ali ne mogu da kažem da sam odustala od čuda. Možda naša generacija, ili neka naredna, postane otvorenija, uspe da sklopi zajedničke kockice pozitivnih iskustava i nađe pravi smer.

Sara Stevanović, studentkinja, Italija
Iz Obrenovca sam otišla sa 18 godina, samo par meseci nakon maturskog ispita odnosno završetka srednje škole. Dve godine sam studirala na Univerzitetu u Minhenu, da bih u oktobru 2018. godine za potrebe studija prešla u Italiju. Danas imam 20 godina, student sam druge godine odseka za kompoziciju i imam jedan predat diplomski rad iza sebe. Svesna sam količine (i kvaliteta) znanja koje sam stekla u prethodne dve godine što kroz predavanja i seminare tako i kroz istraživanja, naučne radove i naučna putovanja. Moje iskustvo ipak ne bih poredila sa nečim što sam mogla da imam u Beogradu jer ja nikada nisam studirala u Beogradu, ali i zato što još uvek verujem u samostalni rad koji kao takav ne mora da zavisi ni od jedne obrazovne institucije. Sve to i dalje ne objašnjava zašto sam ja napustila Obrenovac, ali možda to najbolje govori o složenosti odgovora na tvoje pitanje Duško, ali i uopšte o složenosti takve odluke. Uostalom možda mi je samo dosadio potišteni izraz lica i pitanje: „šta ćeš ti sa tom tvojom umetnošću?“ istih ljudi koji mi na: „ne studiram u Srbiji“ daju znak podrške jer ipak tu moju umetnost praktikujem, ali je praktikujem: negde drugde. Ambicije da se vratim postoje: zbog porodice, prijatelja i česte nostalgije za nekim mestima, momentima, sećanjima… Planovi mi ipak govore da ću, makar u bliskoj budućnosti, Srbiju samo obilaziti i uvek iznova: napuštati.

Gojko Ljumović, Dalas, USA
Zašto sam otišao iz Obrenovca? Dobro pitanje. Pre svega, zato što sam uvek imao velika očekivanja od života. Od kada sam bio mali, imao sam velike snove i bio sam dosta ambiciozan. I ako sam u Obrenovcu imao poprilično lep i lagodan život, posebno u poređenju sa okolinom, uvek sam shvatao da sam sam krojač svoje sudbine, i da moj život ne zavisi ni od koga drugog, nego od mene samog. Pokušavao sam razne stvari u Obrenovcu i Beogradu. Najpre sam radio kod oca u firmi, ali to nije bilo dovoljno za mene. Nisam želeo da drugi kažu kako mi je sve servirano na srebrnom tanjiru. A i želeo sam mnogo više, jer sam osećao da mogu mnogo više. Pokušao sam nakon toga da radim za par većih firmi po Beogradu. Radio sam kao tonac na Pinku, Happy TV-u, radio sam na reallity show-ovima. Radio sam u produkcijskoj kući, u organizaciji koncerata, i svugde sam nailazio na iste probleme. Na nezdravu radnu okolinu. Sujetne i ograničene ljude, neprofesionalne, i standardni problem kao sa i većinom Srbije, nisam primao platu. Pokušali smo nakon toga, moj brat i ja, uz očevu pomoć, da pokrenemo novi biznis. Ali i to je nakon par meseci palo u vodu, zbog nama opet poznate stvari. Kompanije sa kojima smo sarađivali nisu plaćale.
U tom trenutku poučen svim iskustvima, devojka i ja smo rešili da se preselimo u Nemačku. Čitao sam po novinama, kako imaju veliki nedostatak elektro inženjera i medicinskih radnika. Ali nakon par meseci neuspeha vratili smo se za Srbiju, da iskusimo sreću na drugi način.

Naime, ja sam već jednom boravio u Americi, na studentskoj J-1 vizi. Kako sam se regularno vratio u roku, znao sam da je velika verovatnoća da ću ja dobiti turističku vizu. Problem je bio za moju devojku/sadašnju suprugu. Oprobali smo sreću, i pukim čudom, odobrili su nam oba zahteva, tako da smo se preselili u Dalas u Teksasu.
Radio sam svašta, najviše na građevini, kao pomoćnik električara, ali i druge poslove. Raznosio picu, kasnije vozio i kamion, dok je moja žena radila u kafiću kao konobarica. Nismo imali papire u tom trenutku, tako da je bila velika muka naći bilo šta korektno plaćeno. Sklapali smo kraj sa krajem dugo vremena.
Ne razumeju ljudi koji nikad nisu bili kako izgleda u inostranstvu. Na pola sveta si od svih ljudi koji ti znače i koje voliš. Ta daljina ubija, i nenormalno je kako se usamljeno možeš osećati u tako velikom gradu. Na svu sreću, imali smo jedno drugo što je najbitnije. Ali nema nikoga da ti pomogne sa prostim stvarima, kao što je da ti pričuva dete dok ti moraš da radiš. U prvom stanu imali smo jedan dušek i TV koji smo uspeli da kupimo. U celom stanu. Ni sam ne znaš šta sve nemaš i šta ti fali. Ni jedan jedini peškir, tanjir, kašiku…O nameštaju da ne pričam. A moliš boga svaki da se ne razobliš, ili ne daj bože da ti se nešto desi, jer ne mozeš da priuštiš da odeš kod lekara.
A onda smo u međuvremenu dobili i dete. Radio sam po dva posla, po 13-14 sati dnevno. I tako nedeljama. Moderno ropstvo, u svakom smislu te reči. Iluzija slobode.
Za sve koji misle kako je nama lako, i kako pare bereš na drvetu, iz sveg srca im želim da osete i iskukse to sami, pa da procene.
Ali i Amerikanci nisu bolji. Svako ima neke svoje probleme, i generalno kukaju na sredine, i krive druge za svoje probleme. Dugo sam razmišljao o tome, i najpametnije bi bilo kada bi uveli međunarodni zakon, da svako mora da provede godinu dana u inostranstvu sam. I za jednu i za drugu stranu. Amerikanci bi uvideli kako izgleda kod nas, kada si poslednja rupa na svirali, i kada nikog ne zanima koliko si sposoban i koliko se trudiš. Koliko je sistem loš, i sve čari života u Srbiji. Sa druge strane, naši bi videli sta znači potpuna otuđenost među ljudima, ne postojanje pravog prijateljstva, i šta stvarno znači raditi. Kada si samo mašina za korišćenje, i apolsutno nepostojanje slobodnog vremena. I jedni i drugi bi mnogo više cenili to što imaju.

Nego da se vratim na svoju priču. Posle svega sam počeo i da vozim kamion. Propustio sam skoro celu prvu godinu života mog deteta. Za celih godinu dana, kući sam bio tek malo preko mesec. Trajalo je to tako 4 godine, dok ja nisam stekao uslove da dobijem njihovu dozvolu električara višeg ranga. Sistem je ovde malo drugačiji, tako da sam morao da steknem određeno dokumentovano iskustvo, (to što sam elektro inženjer nije ništa značilo), da bih mi uopšte dozvolili da polažem jedan veoma opširan test da dobijem tu dozvolu. To je bio prvi neophodan korak, ka tome da jednog dana otvorim svoju firmu. Što se na kraju i desilo.

Trenutno je život lep. Imam elektro kompaniju. Radim komercijalne projekte, gradim velike radnje. A uložio sam novac i u kamione. Posedujem određeni broj istih i vozače koji voze za mene.
Opet, život nije tako lagodan i savršen. Veliki stres, i velike odgovornosti, i promenljive. Ali ne žalim se. Radim ka ostvarenji svojih ciljeva i snova, i guramo napred. Najbitnije je da smo moja porodica i ja istinski srećni.
Ultimativni san mi je da razvijem biznis tako da može da funkcioniše bez mog bliskog prisustva, i da sa novcem koji zarađujem ovde, ja živim u Srbiji. Blizu sam ostvarenja tog cilja, i videćemo kako će ispasti na kraju.
Mnogi mi kažu da sam lud, i da ne treba nikad da se vraćam. Ali ti isti ljudi nisu nikad živeli u inostranstvu i osetili na svojoj koži stvari koje ja jesam. I ako ima mnogo loših stvari u našoj sredini, i generalno mnogo loše kulture i lošeg duha među našim narodom, opet ni ovde nije savršeno. Zahvalan sam Americi na svemu što mi je pružila, i najviše na iskustvu, i svemu sto me je naučila. Odrastao sam mnogo za kratko vreme, i napravila me 100 puta boljim čovekom i mužem. Ali Srbija je moj dom, i planiram moj povratak u nekom trenutku, da sa svojim novim sredstvima i iskustvima, ponovo započnem moj život, sa mojom porodicom, i decom koja će odrastati u Srbiji.

Nenad Stanojlović, New York, USA

Ovde sam došao kao balavac, slučajno. Moj brat Petar i drugar Draško su tada aplicirali za Dubai. Pomislio sam, otići će oni, šta ću ja da radim za to vreme. Čujem od brata od strica za Work and travel program, prijavim se i dobijem posao spasioca. Na brzinu sam došao i na
brzinu ostao. Kada je trebalo da se vratim, dan pre povratka, odlučim da ostanem. Kontao sam, uvek se mogu vratiti.
Imao sam sreće sa ljudima, i generalno što sam iskoračio u ugostiteljstvo. Ustvari, to su obično i najčešći poslovi ljudi koji dođu iz Srbije. Ugostiteljstvo i selidbe. Mene je ugostiteljstvo zainteresovalo. I da sam znao, to bih studirao u Srbiji.

U Obrenovcu sam radio svašta, snimao svadbe i ispraćaje sa Krasom i Pitaćem, radio sam u Skloništu, Branzi pa malo u Megatabaku kad sam počeo da studiram. Iskreno, studije me nisu zanimale, ali na nagovor roditelja sam upisao višu PTT. Jedino dobro od te škole je što mi je
obezbedila vizu, ništa drugo.

Kao klinac sam se ložio na koledž i igrao sam basket i maštao da idem u Ameirku i igram street basket. I kada se sve to oladilo, onda se desilo da odem kada sam se najmanje nadao.
Na sreću, našao sam svoj fokus, stvari koje me zanimaju i u kojima mogu da uživam.
Nisam imao nostalgije do zadnjih 2-3 godine, ali ne u kontekstu da hoću da idem kući. Više u kontekstu kako da doprinesem toj zajednici iz koje sam potekao. Prošle godine sam počeo da gledam serijal “Hoću kući” na Al Jazeera i sabrao sam da nije stvar mesta, stvar je tebe kao
individue. Inostratsvo je dobro da skontaš odkale si, gde si i ko si.
Relano Amerika je igralište za ljude sa idejom i inovacijama. Amerika to diversifikuje. Njihovo tajno oružje je viza za talente. Imigranti ovde vode posao.

Odavde kada gledam, vidim da i kod nas stvari idu. Doći će do toga. Svet je postao mali. Kakva god da je vlast mora da bude progresa, takva je priroda. Svaki put kada dođem ima progresa.
Možda je meni lako da pričam odavde, ali opet računam da sam neke stvari video i naučio.
Kada si svestan sebe, nije stvar mesta, stvar je tebe (žurka je tamo gde si ti, a ne mesto). Ne bi se žalio i davio o politici. Nisam je mnogo pratio. Ali živeći ovde uvideo sam kako ti sistemi funkcionišu, svuda je isto…

Obrenovac, meni je Obrenovac prelep, i mnogo ga volim. Najviše zbog ljudi. Ipak, tu sam odrastao. Uvek kad me pitaju za koga navijam, ja kažem za Radnički Obrenovac. 🙂 Ja verujem da komotno sve ovo mogu sutra da napustim, meni je važno ono što nosiš sa sobom. Odeš i probaš, i vratiš se, ne ostaješ prazan. Uvek možeš da se vratiš kući. Sve zavisi šta ceniš. Ja cenim ljude.
Danas radim u ugostiteljstvu, volim ljude, volim to što radim i još sam plaćen za to, lepo je i dinamično. To je za mene velika stvar. Moramo se vratiti ljudima, a prvo sebi. Sve ima svoje, kada živiš ovde duže, skontaš to što sam par puta napisao, da nije stvar mesta
nego je stvar tebe. Svuda je teško, i ovde kada dođeš ti si imigrant… što bi rekao Elvir “ti si donji” 🙂

Nevenka Ćupović, Minakami, Japan

Otišla sam iz Obrenovca jer mi je bila ponuđena stipendija japanskog univerziteta. Treniram džudo ceo život i univerzitet me je izabrao jer sam studirala japanski jezik, a bilo im je potrebno pojačanje za ženski džudo tim. Trebalo je da ostanem tamo samo godinu dana, vratim se i nađem neki posao povezan sa japanskim kompanijama, međutim moji planovi se retko ostvaruju i slučajno sam tokom letnjeg raspusta otkrila grad koji je outdoor prestonica Japana i zaljubila se u prirodu tog mesta. Počela sam da radim u gradu kao sezonski radnik za vreme letnjeg raspusta, ali mi je ponuđen stalan posao kada sam završila studije i ostala sam ovde. Trenutno radim nekoliko poslova, ali ne zbog novca, već zbog zabave. Menadžer sam malog hotela, rafting vodič, planinski vodič i ski instruktor. Te aktivnosti me drže aktivnom sve vreme, a i napolju sam na svežem vazduhu. Mislim da sam od veće koristi Srbiji ovde. Iako Srbija ima veliki turistički potencijal, retko ko zna gde je Srbija na mapi (iako su čuli za naše košarkaše i Đokovića). Ko god dođe u moj hotel sazna i gde je Srbija i kakvo je vreme u Srbiji i da ima mnogo interesantnih planina i da u Srbiji nije rat… Razmišljam o pravljenju tura za japanske planinare po Srbiji, ali za to će mi biti potrebno mnogo vremena i učenja o našim planinama, pa mooožda u budućnosti i dođem nazad, ali verovatno ne u Obrenovac. Obrenovac nema planine i reke na kojima bi mogla da radim.

Nina Kostić, stjuardesa u Etihad Airways-u, Abu Dabi, Ujedinjeni Arapski Emirati

Kao i mnogo mladih ljudi u Srbiji imala sam snove koji su bili mnogo veći od našeg malog grada. Neko sam ko je studirao menadžment turizma i hotelijerstva i znala sam da će biti teško da se radim u svojoj profesiji pogotovo u Obrenovcu, ali sam mu dala šansu. Međutim umesto vetra u leđa dobila sam samo zatvorena vrata gde god da sam se pokucala. Ne kažem da je bilo nemoguće pronaći posao ali jednostavno prilike koje sam dobijala nisu bile ono čemu sam se ja nadala. Kada sam dobila priliku da odem u inostranstvo, iskreno, nisam dva puta razmišljala. Dobila sam posao koji mi pored plate o kojoj sam samo mogla da sanjam u Srbiji omogućio da proputujem pola sveta. Upoznala sam kulture koje nisam ni znala da postoje i naučila više o svetu nego što sam mogla da zamislim. Sada, posle skoro četiri godine života u inostranstvu mogu da kažem da se nikada nisam pokajala što nisam dva puta razmišljala odlasku. Ali kao i svakome ko je ikada iskusio život u inostranstvu i meni nedostaju prijatelji i porodica. Nikada nisam razmisljala o povratku u moj mali grad, dok odlasci iz njega nisu postali sve teži. Taj grad koji me je nekada “terao” da se osećam kao da sam u kavezu, je isti grad u kome žive svi ljudi koje volim. Ne znam još uvek da li bih se vratila, ali znam da otići nije lako. Smatram da svako ko dobije priliku treba da je prihvati, pa na večito pitanje da li otići ili ostati, sam sebi da odgovor.

Aleksandra Spasov, koordinator EVS volontera u Milanu, Italija

Iz Obrenovca sam otišla jer sam osetila potrebu da se lično i profesionalno usavršim, da kroz neka nova iskustva upoznam sebe i da vidim koliko mogu “van svog gnezda”. Nakon što sam završila osnovne studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, nisam znala kuda dalje. Svi putevi vodili su ka meni dosadnim poslovima ili pozicijama za koje moje (ne)iskustvo nije bilo dovoljno. Aktivno se bavim glumom već gotovo 8 godina i oduvek sam sanjala o mogućnosti da se bavim nekim kreativnim i dinamičnim poslom od kog ću, pak, što bi rekli, moći ipak i da živim. Međutim, na tako nešto nisam naišla u svom okruženju.

Sa druge strane, često sam učestvovala na raznim volonterskim događajima i akcijama, dolazeći tako u kontakt sa raznim internacionalnim mladim ljudima, zahvaljujući kojima sam i saznala za razne programe Evropske Unije koji promovišu aktivno učešće mladih, njihovu mobilnost, i neformalno obrazovanje. Iako su me njihova iskustva inspirisala, bilo mi je potrebno jako mnogo vremena da se i sama odlučim na taj korak. Nije mi bilo lako da napustim svoju porodicu i sve prijatelje, da izadjem iz svoje zone komfora i odem na godinu dana u neku drugu državu. Ali nakon, evo, skoro godinu i po dana, ni malo se ne kajem što sam tu odluku i donela. Štaviše, smatram da je bila jedna od boljih.

Zahvaljujući prvo dugoročnom volontiranju, a sada i radu za jednu italijansku organizaciju u Milanu koja se bavi promovisanjem mobilnosti mladih, uspela sam da steknem mnogo novih veština, ali i da usavršim one stare, već stečene tokom studiranja i raznih volonterskih akcija u mojoj državi. Za sada sam vrlo zadovoljna poslom u Italiji i smerom u kojem se moje usavršavanje, kako lično tako i profesionalno, kreće, i nemam planove da se vratim u Obrenovac. Na sreću (ili nažalost, zavisi kako ko gleda), pronašla sam mnogo više prilika u Italiji, osećam se slobodnijom, inspiriše me rad sa ljudima koji su se isto tako kao i ja odlučili na ovaj korak pre mnogo godina; pokreće me sama činjenica da se bavim nečim čime sam želela da se bavim i što se ne brinem, kao većina ljudi u našoj državi, „za sutra“.

Nedostaje mi sve, naravno. Najviše me boli kad ljudi ishitreno sude i govore kako smo mi „pobegli“ i kako ne mislimo o onima oko nas. Ali meni, nažalost, moja država nije pružila dovoljno da ostanem. Tužno je što danas moramo da odemo u neku drugu državu i da napustimo sve na šta smo se navikli i sve ljude koje volimo, samo kako bismo bili srećni.

Kao što sam već rekla, ne planiram da se vratim. Ali ipak, ako ne bude išlo sve po planovima i ako budem „morala“ da se vratim, smatram da mi je ovo iskustvo donelo mnogo toga što bih mogla da primenim u svojoj zajednici i što bi moglo da mi pomogne da aktiviram sve veći broj mladih na lokalnom nivou, a to bi učinilo da se osećam bolje. Život u drugoj sredini me je ipak svesno ili nesvesno promenio, naučio me je da sagledam stvari iz više uglova i da verujem da mogu nešto da promenim; i ono što je najbitnije, naučio me je da ne ćutim i da se ne zadovoljavam onim što mi je pruženo a što smatram nedovoljnim. Na kraju krajeva, svuda je loše ako nezadovoljan ćutiš, a tužno je ako prihvataš činjenicu da moraš da ćutiš i da ne možeš ništa da preduzmeš.

Umesto zaključka, najbolje da citiram Pekića:

Upoznajući tuđu tuđinu, htedoh da izgubim svoju, da vidim kako je biti stranac u tuđoj zemlji, pošto sam bio stranac u sopstvenoj, i sve to da bih joj se jednom, ako uspem, vratio kao domorodac.